Антон Чехов, Ујка Вања

 Антон Павлович Чехов, један од најзначајнијих руских писаца приповетки и драма из једног чина, рођен је у Таганрогу, 29. јануара 1860. године, а преминуо 15. јула 1904. године. Студирао је медицину на Московском универзитету и био лекар, али се писањем бавио још од средњошколских дана, када је почео да објављује чланке и текстове у новинама. Његова најпознатија и најзначајнија дела су: „Ујка Вања“, „Галеб“, „Три сестре“.

Драма „Ујка Вања“ први пут је објављена 1899, а прво приказивање је било 1900. године под руководством Константина Станиславског.

116 година од смрти генијалног Чехова његову драму „Ујка Вања“ читамо на линку: 

https://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Anton-Pavlovic-Cehov-Ujka-Vanja.pdf

„Ako ne znaš sta osećaš prema čoveku – zatvori oči, i zamisli da ga nema. Nigde. Nema ga, i neće ga ni biti. Onda će vam sve biti jasno.“

„Ne možete tražiti od blata da ono ne bude blato.“

„Da osećate sreću bez prestanka, čak i u trenucima tuge i žalosti, treba:

a) umeti biti zadovoljan sadašnjošću

b) uživati u saznanju da može biti i gore.

„Stotine milja prazne, jednolike, izgorele stepe, ne mogu izazvati tako duboku depresiju kao jedan dosadan čovek kada sedi, priča, i ne zna se kada će otići.“

„Ako želiš da imaš malo vremena – ništa ne radi.“

„Ne treba smetati ljudima da lude.“

„Cinik“ – je grčka reč, a u prevodu na tvoj jezik: svinja, koja želi da ceo svet zna da je ona svinja.“

„Dobar čovek oseća sramotu i pred psom.“

„Spoznaj samog sebe – je dobar i koristan savet; šteta je samo što niko ne precizira kako se primenjuje.“

„Život je, zapravo, veoma jednostavna stvar, i čovek treba da uloži puno napora da ga pokvari.“

„Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.“

„Čovek je ono u šta veruje.“

„Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.“

„Kad sunce sija i na groblju je veselo.“

„Ljubav daje krila ali ih i skraćuje.“

„Nema, niti može biti pravednog bogatstva.“

„Žena može postati prijatelj muškarcu samo ovim redom: prvo poznanica, zatim ljubavnica, pa tek onda prijatelj.“

„Treba svima verovati, inače se ne može živeti.“

„I za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: Ah, teško je živeti – i u isti mah ovako isto kao i sada, bojaće se i neće hteti da umre.“

„Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu.“

„Nemojte mi reći da mesec sija; pokažite mi odsjaj svetlosti na razbijenom staklu.“

„Čovek je ono što veruje.“

„Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni poštovanje ne mogu toliko da zbliže ljude koliko zajednička mržnja.

„Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do đavola sa svima tim analizama… Ako ti se pije, a ti brate pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije… Sve su te filozofije i psihologije luk i voda!“

„O, kako bih voleo da se zaustavim negde na dalekom polju i stojim kao drvo, kao stub, pod širokim nebom, i da svu noć gledam kako nadamnom plovi tihi, jasni mesec, i da zaboravim, zaboravim… O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!“

Меша Селимовић, Дервиш и смрт

На данашњи дан, 11. јула 1982. год. умро је велики Меша Селимовић. Још  за живота себе је уградио у своју „Тврђаву“ од речи и одјекује у свакоме од нас. Меша Селимовић живи кроз древне мудрости с модерним мисаоним немирима исказаним у романима „Дервиш и смрт“, „Тврђава“ и „Острво“.

Роман „Дервиш и смрт“ читамо на линку:

http://www.sveti-sava.edu.rs/otpremljeno/Mesa%20Selimovic%20-%20Dervis%20i%20smrt.pdf

Мехмед Меша Селимовић, делић биографија

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски, српски („Србин је славно бити, али и скупо.“ Селимовић) и босанскохерцеговачки[писац који је стварао у другој половини 20. века Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.

Део његове најатентичније биографије можете прочитати у његовом делу „Сјећања“.

Неке од мудрости Меше Селимовића делим са вама:

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovek je još mlad da ne bi imao želja. a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno.

Nekad i sad – to su dva čovjeka

Никола Тесла – човек светлости, електронска изложба

Поводом Дана науке и рођења српског научника Николе Тесле,10. јула, водим вас на електронску изложбу Никола Тесла – човек светлости (1856 –1943) коју је приредило Одељење стручне књиге Народна библиотека „Стеван Сремац” Ниш, 2016. год.

Изложба се налази на линку:

.http://www.nbss.rs/wp-content/uploads/2016/11/Nikola-Tesla-glavno.pdf

 „Нека будућност каже истину, процените свакога човека према његовом раду и заслугама. Садашњост је њихова, али будућност је моја, за коју сам тако напорно радио.ˮ 

Слободан Станишић, Како се каже волим те

На данашњи дан 1939. године рођен је познати песник Слободан Станишић за кога је „дете најлепша песма“.

Слободан Станишић је песник, приповедач, драмски писац и карикатуриста. Објавио је 125 књига, написао 20 радио – драма и 10 позоришних комада, био је уредник радија и телевизије, уређиво листове Невен, Змај, Лењи Гаша и Чика Јова. Добитник је многобројних признања. Живи и ствара у Београду.

Данас читамо његове песме: „Прође осми“, „Кад сам с тобом шетао под руку“ и

Прође осми

Нисмо више, као некад,
гласни,
шалама се неки једва смеју,
загрљаји ни јаки,
ни страсни,
успомене попут перја веју.

Одлазимо.
Остају за нама,
мир часова и провере знања,
ситне среће засуте бригама,
изостанци, бољке, оправдања.

Остављамо парове и групе,
што путују у друга столећа,
урезане поруке у клупе,
сплет јесени,
зима и пролећа.

Остављамо строгост граматике,
ред правила, опита, система,
лаких стрепњи због математике,
историје и задатих 
тема.

Остављамо формуле и шеме,
брижном руком писане лекције,
скице, слике, дрхтања и треме,
игре, песме, глуму 
и секције.

Остављамо одморе сред кише,
на таблама обрисане мисли,
ђачке згоде
заборав већ брише,
дневници се под прашином стисли.

Остављамо екскурзије сјајне,
с љубавима првим, пуним бола,
прекривеним велом строге тајне,
док о њима прича
цела школа.

Одлазимо.
Говорили ми смо,
чим би распуст на школски праг стао:
-Збогом школо,
волели те нисмо!
А сад нам је, ипак, мало жао.

Шалама се неки
једва смеју,
загрљаји ни јаки, ни страсни,
успомене попут перја веју,
нисмо више, као некад,
гласни… 

Кад сам с тобом шетао под руку

Кад сам с тобом шетао 
под руку
у школи су дигли
силну буку.

Викали су: “Заљубљени!
Клинци! Срам их било,
уа, љубавници! “

Сазнали су родитељи наши:
“Још су млади“, кажу,
“то нас плаши…“

А родбина брине своју бригу:
“Боље нек се прихвате
за књигу…“

Кружила су шапутања многа:
“Биће посла
ту за педагога…“

Закључак је наставничког већа:
“Очигледан утицај
пролећа…“

Рекао је тад директор школе:
“Оставите децу
нек се воле“

Кад си са мном шетала
под руку,
доживели тад смо силну
буку,
викала нам цела трећа смена :
“Муж и жена и мачка печена!’ 

Како се каже ја те волим

Како то звучи – ја те волим,

ведро или помало тужно,

сасвим озбиљно

намерно смешно,

веома лепо

или ружно?

Како се чује – ја те волим,

тихо, шапатом, сасвим гласно,

изблиза

или из даљине,

неразумљиво али јасно?

Како изгледа – ја те волим,

мирнога лица ил уз гримасу,

у грчу, брзо,

окретан, споро,

дуго, полако, у једном часу?

Како се види – ја те волим,

при светлу, сенци, потпуној тами,

тамо где има

много света,

а можда кад смо сасвим сами?

Како се римује – ја те волим,

у неком стиху врло старом,

уз мелодију

састава бучног

или насамо, с гитаром?

Како се игра – ја те волим,

образ у образ или уз бок,

уз неки лагани,

старински танго,

можда уз валцер или уз рок?

Како се каже – ја те волим,

треба ли гласу бар мало глуме,

уз коју рука

каже руци,

нешто што само она разуме?

Како се ћути – ја те волим,

кад уста остану скупљена, бледа,

очи погледом

проговоре,

јер знају како се тајно гледа?

Слова на струју, књижевни часопис за децу и младе

Јулски број електронског часописа „Слова на струју“ управо стигао да нас угреје.

Хвала уреднику и илустратору часописа, писцу Пеђи Трајковићу.

Часопис доступан на линку:

http://www.jabooka.org.rs/product/casopis-br-35/?fbclid=IwAR1FVei_S0aCF_xMZOOsDvcoRC4S_TDOq6DpyIk9NDg9NNM8Ew4UH4A1lO8

Стеван Раичковић,Камена успаванка

Стеван Раичковић (5. јул 1928 — 6. мај 2007) био је српски песник и академик.

Поезију Стевана Раичковића читамо на линку:

https://www.poezijanoci.com/domaca/stevan-raickovic-pesme.html

Стеван Раичковић, биографија

Стеван Раичковић (5. јул 1928 — 6. мај 2007) био је српски песник и академик.

Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици где је 1947. и матурирао. Студирао је на Филозофском факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности”, „Младости”, „Књижевним новинама” и „Политици”. Од 1949. године почиње да објављује песме по београдским листовима и часописима; исте године постао је сарадник Литерарне редакције Радио Београда, а на том запослењу је остао до 1959. године, када почиње да ради као уредник у издавачкој кући „Просвета”.

Раичковић је био уредник у „Просвети” до 1980. године. За дописног члана Српске академије науке и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.

Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство” објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине”, две године касније, био примећен.

Преводио је руске песнике,Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника” и антологији „Словенске риме” представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета” Франческа петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.

КАМЕНА УСПАВАНКА


Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени,
Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени;
Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко манем, невени,
Успавајте се тужни, уморени,
Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени

Чувари детињства, Милован Данојлић и Љубивоје Ршумовић

На данашњи дан рођена су два песника која су обележила детињства генерација читалаца, Милован Данојлић (1937) и Љубивоје Ршумовић (1939). Њихова поезија је разноврсна, изузетно емотивна, поучна и духовита. Она васпитава, ослобађа страхова, подстиче креативност, развија позитивне особине и учи како да се постане добар човек.

Милован Данојлић, биографија

Милован Данојлић (Ивановци, 3. јул 1937) је српски писац који живи и ради од 1984. године у Француској. Велику матуру положио је 1957. у Београду, где је 1973. на Филолошком факултету дипломирао Одсек за романистику. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. У два наврата је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.

Члан је САНУ од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан и од 8. новембра 2018. године као редовни члан. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989.

Објавио је више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Пише поезију, прозу, есејистику и књижевну критику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу; превео је и препевао дела познатих писаца (В. Шекспир, Ш. Бодлер, Ј. Бродски, Е. Сиоран, Л. Арагон, Е. Паунд, В. Б. Јејтс, Е. Јонеско, П. Клодел), писана на француском и енглеском језику. Најпознатије Данојлићеве књиге су „Нека врста циркуса“, „Личне ствари – огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.

Добитник је више књижевних награда од којих су најпознатије:

• НИН-ова награда за дело „Ослободиоци и издајници“ 1997.

• Октобарска награда Београда, Змајева награда, Награда Бранко Ћопић, Награда Исидора Секулић, Награда Десанка Максимовић, Младост, Младо покољење, Невен, Виталова награда „Златни сунцокрет“, Жичка хрисовуља, Награда Милош Ђурић за преводилаштво, Награда Печат времена за књижевност.

Милована Данојлића данас упознајемо кроз његов „Аутопортрет“ који гледамо на линку:

Збирку песама „Како спавају трмваји“ читамо на линку:

https://vdocuments.mx/milovan-danojlic-kako-spavaju-tramvaji-i-druge-pesme.html

Биографију и поезију Љубивоја Ршумовића читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/ljubivoje-rsumovic.html

„Аутопортрет“ Љубивоја Ршумовића:

Са Мињом Суботом и Љубивојем Ршумовићем на Сајму књига у Београду 2019.

Ернест Хемингвеј, Старац и море

„Никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.“ На данашњи дан 1961. године одзвањало је за Ернестом Хемингвејом.

Роман „Старац и море“ читамо на линку:

http://www.sveti-sava.edu.rs/otpremljeno/Ernest%20Hemingway%20-%20Starac%20i%20more%20(1).pdf

„Да би могао да пишеш о животу, прво мораш да га живиш.

Ернест Милер Хемингвеј (21. јул 1899 – Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Добитник Пулицерове награде 1953. године за роман „Старац и море“ и Нобелове награде за књижевност 1954. године.

Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“.

Својим посебним начином писања који карактерише шкртост на речима, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијам Фокнер, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности.

„Ниједан човек није острво, сам по себи целина;

сваки је човек део континента, део Земље;

ако грудву земље однесе море, Европе је мање,

као да је однело неки Рт, као да је однело Посед

твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека

смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством.

И стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони

за тобом.“

„Али човек није створен за поразе… Човек може бити уништен, али не и побеђен…“

Милан Ракић, Песме

И после 82 године од смрти писац Милан Ракић је са нама са својом поезијом која траје кроз време.

Његове песме читамо на линку: https://www.poezijasustine.rs/2017/08/milan-rakic.html

Милан Ракић, биографија

Рођен је 30. септембра 1876. године у Београду. Завршио је права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник тога времена.Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.Са Шантићем, Ракић је најуспешније обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма.

Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Васко Попа, Песме

На данашњи дан 1922. рођен је Васко Попа, један од најпознатијих песника на српском језику, академик убројен међу 100 најзнаменитијих Срба..

Његову поезију читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/vasko-popa.html

Збирку „Усправна земља“ читамо на линку:

Click to access uspravna_zemlja.pdf

Васко Попа, биографија

Рођен је 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици и језгровит је, а језик сажет. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. Он је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.