Слова на струју, књижевни часопис за децу и младе

Нови број електронског часописа „Слова на струју“ води нас „На пут за Антананарино.“

Уредник и илустратор часописа – писац Пеђа Трајковић.

Часопис доступан на линку:

http://www.jabooka.org.rs/product/casopis-br-37/

Исток је тамо где се пријатељство рађа

Дечја недеља се обележава да се скрене пажња јавности, одраслима, на децу и младе. На њихова права на слободно и безбрижно одрастање, али и на њихове обавеза и обавезе одраслих према њима.

Пети дан Дечје недеље посвећен је био инклузији, солидарности и толеранцији.

Овогодишља Дечја недеља одржава се под слоганом „Подељена срећа, два пута је већа“, то је стих песме Јована Јовановића Змаја „Добар друг“: Који има добра друга, не боји се очајања подељена туга упола је мања; подељена срећа два пута је већа.

Слоган Дечје недеље нам је био мотив да у госте позовемо списатељицу Милијану М. Јовановић чији најновији дечји ромам говори о пријатељству, опраштању и радости дружења.

Она пише: „Срећа и задовољство увек иду заједно и чврсто се држе под руку када пружите помоћ немоћном и када вратите изгубљени сјај у њиховим очима. Срећа је потпуна када су срећни и они који су поред вас.Зато не штедите своју срећу већ је несебично делите. Нека радост закуца и тамо где до сада никада није свраћала.“

Организатор програма „Исток је тамо где се сунце рађа“ била је библиотекарка Драгана Пешић Главашевић, а у реализацији је учествовала наставница српског језика Александра Младеновић са ученицима петог разреда. Присутни су били чланови Парламента, ученици VII и VIII разреда.

Сањин Лазић, дугогодишњи члан Књижевног клуба „Ватра и живот“, сада и члан Парламента школе учествовао је у програму казујући своју песму о пријатељству.

Програму су присуствовали координатор Парламента Милица Филиповић, помоћник директора наставница енглеског језика Драгана Обрадовић, наставница историје Марија Живић, реализатор наставница српског језика Александра Филиповић.

После упознавања у библиотеци ученици петог разреда, носиоци програма, са списатељицом Милијаном и библиотекарком Драганом прешли су у Велику учионицу где је промоција реализована.

Чланови школског парламента, ученици 7. и 8. разреда
Наставница Александра Младеновић и библиотекарка Драгана Пешић Главашевић са ученицима Луком, Алексом, Илијом, Вијином и Максимом
Аутор романа и организатор програма са ученицима задовољне после промоције

Европски дан језика у Сувом Долу

„Поштуј и учи и језике других образованих народа, али никада не заборави: као што је учење страних језика лепо, тако је и употреба властитог језика до крајњих могућности – дужност.“

У сусрет Европском дану језика,  у петак, 25. септембра, на прелепом живописном платоу зеленила, у дворишту школе издвојеног одељења ОШ „Бранко Миљковић“ у Сувом Долу обележен је Европски дан језика.

Ово је четврта година како библиотекар ове школе Драгана Пешић Главашевић организује програм којим слави наш српски језик поводом Европсог дана језика.

Ове године гости програма биле су песникиње Биљана Станојевић, Соња Петровић и Мирјана Светозаревић.

Песмама на дијалекту, енглеском и књижевном језику на најбољи начин je обележен овај дан

Програм је почео песмама за децу на сврљишко-заплањском дијалекту, које је казивала песникиња Соња Петровић истичући својим песмама лепоту дијалеката села  Тијовца и Драинца у којима је одрстала.

Песникиња Соња Петровић:
„Док бео м’лечка м’лого ме беше срамота што је моја мати сељачки причала. Да је то наш дијалект тек кад п’орасо сам сазнала.“

Професор енглеског језика и песник Мирјана Светозаревић казивала је песме на енглеском језику. Са њеном песмом двориште школе на тренутак је било Мисисипи са таласима смеха и искрене дечје радости.

Професор и песник Мирјана Светозаревић

Песникиња Биљана Станојевић је ширила љубав поезијом на књижевном језику

Песникиња Биљана Станојеви

Овај диван поетски дан испод зелених четинара Сувог Дола остаће у сећању свих присутних који су славили Европски дан језика славећи сврљишко-заплањски дијалекат, учећи енглески и усавршавајући стандардни књижевни језик.

Овакав вид обележавања Европског дана језика је, сада већ традиција у нашој школи, и пут у једнакост српског језика са осталим језицима на језичкој карти Европе.

Међународни дан писмености, 8. септембар

Светски дан писмености, уз поштовање свих мера, обележен је данас у ОШ „Бранко Миљковић“ у Нишу, пред муралом са кога су поуку дале Бранкове речи:“Не повредите земљу. Не дирајте ваздух. Не посвађајте ме са ватром. Пустите ме да корачам према себи као према свом циљу“, а сјај свечаности дале вечно будне Бранкове очи.

Млади песници, чланови Књижевног клуба „Ватра и живот“, су у разговору са књижевницом Виолетом Јовић, „песмом која хода“, сазнали о важности читања, учења и образовања, једином правом путу ка слободи човека. Човек који стоји на брду прочитаних књига најбоље и најдаље види.

Млади песници, од оних који тек сричу стихове Бранкове песме о Маленом цвету, и стидљиво записују своје прве стихове, до Сањина Лазића, који је за себе и своју школу песничког имена освојио бројне награде на литерарним конкурсима, поделили су најлепше стихове у част Дана писмености.

Један школски час дисао је надахнуто и уверио нас да је могуће и у условима пандемије сачувати и унапредити духовно богатство чији изданци клијају у нашој талентованој деци.

У школи која има посвећене учитеље, наставнике и школског билиотекара који с љубављу спаја дечју радозналост с магијом књиге, под именом Бранка Миљковића, израстаће генерације писмених људи који ће имати визију будућности чија ће највећа вредност бити знање.

Слова на струју, књижевни часопис за децу и младе

Септембарски број електронског часописа „Слова на струју“ стигао са новим занимљивостима које ће почетак школске године учинити садржајнијим.

Уреднику и илустратору часописа – писац Пеђа Трајковић.

Часопис доступан на линку:

http://www.jabooka.org.rs/product/casopis-br-36/

Плави сањар, Добрица Ерић

СВИЋУ ОПЕТ РУМЕНА СВАНУЋА

Свићу опет румена сванућа

школа ми је најмилија кућа!

Прође лето, дође јесен рана

школа ми је на почетку дана.

Била бела, плава или жута

школа ми је на почетку пута.

Дува ветар, шуморе тополе

шта би човек да му није школе?

Мрак би био и ноћу и дању

живео би ко мајмун у грању.

Кукуриче петао са плота

школа ти је свитање живота!

Песме Добрице Ерића читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2019/03/dobrica-eric-plavi-sanjar.html 

Биографија

Добрица Ерић рођен је 22. августа 1936. године у селу Доња Црнућа у Краљевини Југославији. Био је српски књижевник, песник, један од најзначајнијих српских писаца XX века. Писао је поезију, прозу и драме, а његове песме за децу постале су неизоставан део читанки. Објавио је више од стотину књига поезије, прозе, сликовница и антологија, а за свој рад је добио исто толико награда и признања.

Ерић је детињство провео у родној Доњој Црнући код Горњег Милановца. Његови родитељи, Милош и Радмила бавили су се пољопривредом. Добрица је завршио четири разреда основне школе у Враћевшници. Како је сам говорио, бавио се разним занатима, али му је писање посебно ишло од руке. Својим стиховима осликао је живописну природу шумадијског краја па је тако постао лирски здравичар Груже. Прву збирку песама под називом „Свет у сунцокрету“ објавио је 1959. године. Љубав према родном крају, те успомене из детињства били су његова главна инспирација. Годишња доба, баште, шљивике и сокаке свог родног места, Шумадије и целе Србије Добрица Ерић је кроз своје песме приближио и оним нараштајима који нису одрастали на селу, па чак ни на овим просторима. Његова лирика блиска је и деци и одраслима, па је због тога постала незаобилазан део школске лектире. Он је један од најзначајнијих представника тзв. поезије сељака-песника XX века. Добрица Ерић је аутор неколико романа, пет књига лирске прозе, двадесет три збирке песама, пет позоришних драма, више од четрдесет књига за децу. Заједно са књижевним критичаром Драгишом Витошевићем приредио је антологију сељака песника „Орфеј међу шљивама“ која је објављена 1963. године. Године 1994. штампана је његова самостална антологија „Да сабљама земљу делимо“.

Дела су му продата у тиражу око милион примерака, а много песама и књига је преведено на стране језике. Заступљен је и многим антологијама. Заслужни је уметник града Београда.

Преминуо је 29. марта 2019. године у Београду. Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.

Антон Чехов, Ујка Вања

 Антон Павлович Чехов, један од најзначајнијих руских писаца приповетки и драма из једног чина, рођен је у Таганрогу, 29. јануара 1860. године, а преминуо 15. јула 1904. године. Студирао је медицину на Московском универзитету и био лекар, али се писањем бавио још од средњошколских дана, када је почео да објављује чланке и текстове у новинама. Његова најпознатија и најзначајнија дела су: „Ујка Вања“, „Галеб“, „Три сестре“.

Драма „Ујка Вања“ први пут је објављена 1899, а прво приказивање је било 1900. године под руководством Константина Станиславског.

116 година од смрти генијалног Чехова његову драму „Ујка Вања“ читамо на линку: 

https://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Anton-Pavlovic-Cehov-Ujka-Vanja.pdf

„Ako ne znaš sta osećaš prema čoveku – zatvori oči, i zamisli da ga nema. Nigde. Nema ga, i neće ga ni biti. Onda će vam sve biti jasno.“

„Ne možete tražiti od blata da ono ne bude blato.“

„Da osećate sreću bez prestanka, čak i u trenucima tuge i žalosti, treba:

a) umeti biti zadovoljan sadašnjošću

b) uživati u saznanju da može biti i gore.

„Stotine milja prazne, jednolike, izgorele stepe, ne mogu izazvati tako duboku depresiju kao jedan dosadan čovek kada sedi, priča, i ne zna se kada će otići.“

„Ako želiš da imaš malo vremena – ništa ne radi.“

„Ne treba smetati ljudima da lude.“

„Cinik“ – je grčka reč, a u prevodu na tvoj jezik: svinja, koja želi da ceo svet zna da je ona svinja.“

„Dobar čovek oseća sramotu i pred psom.“

„Spoznaj samog sebe – je dobar i koristan savet; šteta je samo što niko ne precizira kako se primenjuje.“

„Život je, zapravo, veoma jednostavna stvar, i čovek treba da uloži puno napora da ga pokvari.“

„Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.“

„Čovek je ono u šta veruje.“

„Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.“

„Kad sunce sija i na groblju je veselo.“

„Ljubav daje krila ali ih i skraćuje.“

„Nema, niti može biti pravednog bogatstva.“

„Žena može postati prijatelj muškarcu samo ovim redom: prvo poznanica, zatim ljubavnica, pa tek onda prijatelj.“

„Treba svima verovati, inače se ne može živeti.“

„I za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: Ah, teško je živeti – i u isti mah ovako isto kao i sada, bojaće se i neće hteti da umre.“

„Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu.“

„Nemojte mi reći da mesec sija; pokažite mi odsjaj svetlosti na razbijenom staklu.“

„Čovek je ono što veruje.“

„Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni poštovanje ne mogu toliko da zbliže ljude koliko zajednička mržnja.

„Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do đavola sa svima tim analizama… Ako ti se pije, a ti brate pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije… Sve su te filozofije i psihologije luk i voda!“

„O, kako bih voleo da se zaustavim negde na dalekom polju i stojim kao drvo, kao stub, pod širokim nebom, i da svu noć gledam kako nadamnom plovi tihi, jasni mesec, i da zaboravim, zaboravim… O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!“

Меша Селимовић, Дервиш и смрт

На данашњи дан, 11. јула 1982. год. умро је велики Меша Селимовић. Још  за живота себе је уградио у своју „Тврђаву“ од речи и одјекује у свакоме од нас. Меша Селимовић живи кроз древне мудрости с модерним мисаоним немирима исказаним у романима „Дервиш и смрт“, „Тврђава“ и „Острво“.

Роман „Дервиш и смрт“ читамо на линку:

http://www.sveti-sava.edu.rs/otpremljeno/Mesa%20Selimovic%20-%20Dervis%20i%20smrt.pdf

Мехмед Меша Селимовић, делић биографија

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски, српски („Србин је славно бити, али и скупо.“ Селимовић) и босанскохерцеговачки[писац који је стварао у другој половини 20. века Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.

Део његове најатентичније биографије можете прочитати у његовом делу „Сјећања“.

Неке од мудрости Меше Селимовића делим са вама:

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovek je još mlad da ne bi imao želja. a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno.

Nekad i sad – to su dva čovjeka

Никола Тесла – човек светлости, електронска изложба

Поводом Дана науке и рођења српског научника Николе Тесле,10. јула, водим вас на електронску изложбу Никола Тесла – човек светлости (1856 –1943) коју је приредило Одељење стручне књиге Народна библиотека „Стеван Сремац” Ниш, 2016. год.

Изложба се налази на линку:

.http://www.nbss.rs/wp-content/uploads/2016/11/Nikola-Tesla-glavno.pdf

 „Нека будућност каже истину, процените свакога човека према његовом раду и заслугама. Садашњост је њихова, али будућност је моја, за коју сам тако напорно радио.ˮ 

Слободан Станишић, Како се каже волим те

На данашњи дан 1939. године рођен је познати песник Слободан Станишић за кога је „дете најлепша песма“.

Слободан Станишић је песник, приповедач, драмски писац и карикатуриста. Објавио је 125 књига, написао 20 радио – драма и 10 позоришних комада, био је уредник радија и телевизије, уређиво листове Невен, Змај, Лењи Гаша и Чика Јова. Добитник је многобројних признања. Живи и ствара у Београду.

Данас читамо његове песме: „Прође осми“, „Кад сам с тобом шетао под руку“ и

Прође осми

Нисмо више, као некад,
гласни,
шалама се неки једва смеју,
загрљаји ни јаки,
ни страсни,
успомене попут перја веју.

Одлазимо.
Остају за нама,
мир часова и провере знања,
ситне среће засуте бригама,
изостанци, бољке, оправдања.

Остављамо парове и групе,
што путују у друга столећа,
урезане поруке у клупе,
сплет јесени,
зима и пролећа.

Остављамо строгост граматике,
ред правила, опита, система,
лаких стрепњи због математике,
историје и задатих 
тема.

Остављамо формуле и шеме,
брижном руком писане лекције,
скице, слике, дрхтања и треме,
игре, песме, глуму 
и секције.

Остављамо одморе сред кише,
на таблама обрисане мисли,
ђачке згоде
заборав већ брише,
дневници се под прашином стисли.

Остављамо екскурзије сјајне,
с љубавима првим, пуним бола,
прекривеним велом строге тајне,
док о њима прича
цела школа.

Одлазимо.
Говорили ми смо,
чим би распуст на школски праг стао:
-Збогом школо,
волели те нисмо!
А сад нам је, ипак, мало жао.

Шалама се неки
једва смеју,
загрљаји ни јаки, ни страсни,
успомене попут перја веју,
нисмо више, као некад,
гласни… 

Кад сам с тобом шетао под руку

Кад сам с тобом шетао 
под руку
у школи су дигли
силну буку.

Викали су: “Заљубљени!
Клинци! Срам их било,
уа, љубавници! “

Сазнали су родитељи наши:
“Још су млади“, кажу,
“то нас плаши…“

А родбина брине своју бригу:
“Боље нек се прихвате
за књигу…“

Кружила су шапутања многа:
“Биће посла
ту за педагога…“

Закључак је наставничког већа:
“Очигледан утицај
пролећа…“

Рекао је тад директор школе:
“Оставите децу
нек се воле“

Кад си са мном шетала
под руку,
доживели тад смо силну
буку,
викала нам цела трећа смена :
“Муж и жена и мачка печена!’ 

Како се каже ја те волим

Како то звучи – ја те волим,

ведро или помало тужно,

сасвим озбиљно

намерно смешно,

веома лепо

или ружно?

Како се чује – ја те волим,

тихо, шапатом, сасвим гласно,

изблиза

или из даљине,

неразумљиво али јасно?

Како изгледа – ја те волим,

мирнога лица ил уз гримасу,

у грчу, брзо,

окретан, споро,

дуго, полако, у једном часу?

Како се види – ја те волим,

при светлу, сенци, потпуној тами,

тамо где има

много света,

а можда кад смо сасвим сами?

Како се римује – ја те волим,

у неком стиху врло старом,

уз мелодију

састава бучног

или насамо, с гитаром?

Како се игра – ја те волим,

образ у образ или уз бок,

уз неки лагани,

старински танго,

можда уз валцер или уз рок?

Како се каже – ја те волим,

треба ли гласу бар мало глуме,

уз коју рука

каже руци,

нешто што само она разуме?

Како се ћути – ја те волим,

кад уста остану скупљена, бледа,

очи погледом

проговоре,

јер знају како се тајно гледа?