Приповетке, Бора Станковић

Приповетке Борисава Станковића можете читати са линка:

 Bora Stanković_Pripovetke

“Опeт сам тe снeвао! Како жалим што сан одe, тe и ти с њимe! Како бих волeо да то нe бeшe само сан, сан и ништа вишe. Али хвала и сну. Слађe јe снeвати нeголи збиљу глeдати и гушити сe од наврeлих осeћаја, успомeна, и тeшка, хладна, самотна живота… Да, слађи јe сан, сан дeтињства и младости…“  из „Увеле руже“

 

Борисав Бора Станковић, биографија

Борисав Бора Станковић српски приповедач, романсијер, драматичар и један од најзначајнијих писаца српског реализма рођен је у Врању 31. марта 1876. Врло рано је остао без родитеља. Одгајала га је баба Злата мајка, његовог оца. Завршио је Правни факултет у Београду 1902. 

Његово целокупно књижевно дело везано је за Врање.Увео је врањански говор у књижевност. Био је сликар страсних сукоба и носталгије за младошћу. Рад Борисава Станковића имао је велики утицај на културу и на формирање идентитета Врањанаца

Своју најпознатију драму Коштана објављује 1902. године, где први пут у књижевном делу користи врањски изговор, што изазива велике критике.

Свој најпознатији роман Нечиста крв објављује 1910. године, добијајући позитивне критике. За време Првог светског рата бива заробљен и транспортован у логор Дервента.. После рата ради у Министарству просвете Краљевине Срба, Хрвата и Македонаца.

Умро је 22. октобра 1927. године у Београду.Рад Борисава Станковића је имао велики утицај на културу и на формирање идентитета Врањанаца

Моја ТВ препорука

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Рођен као змај“, песме дечје и нимало наивне, Драган Хамовић

Најбоља књига намењена деци и младима у 2020.                                                          Добитник награде „Гордана Брајовић“ 

„Да би човек живео, мора понекипут да буде ништа мање него змај“

Змајеви су били сви познати српски јунаци: од Обилића и Марка,  или Деспота Стефана,  до војводе из епохе Карађорђа или ратника с Кајмакчалана. Дан-данас је тако – само су скривенији. Очи им тињају док не дође прави час, када се покажу ко су. Дотад личе на свакога од нас, по склоностима и навикама, нежностима и слабостима. Читајте ове песме, можда се и препознате!

Песме је илустровао Младен Анђелковић.

Драган Хамовић, део биографије

Рођен је у Краљеву, одрастао у насељу Рибница, уз истоимену реку, ниже насеља Змајевац, где је од најранијих дана хранио змаја у себи. У Краљеву је завршио основну и средњу школу. Дипломирао, магистрирао и докторирао на групи за српску књижевност и језик Филолошког факултета у Београду. Пише песме, есеје, књижевне критике и приказе, а бави се и уредничким и приређивачким радом. Био је главни и одговорни уредник часописа Повеља (1997—2003), покретач и уредник више књижевних едиција и серије зборника радова о песницима добитницима награде Жичка хрисовуља. У периоду 2001-2003 обавља дужност директора Библиотеке „Стефан Првовенчани“ у Краљеву. Радио је као уредник у Заводу за уџбенике у Београду, а сада је виши научни сарадник на Институту за књижевност и уметност у Београду. Објављује радове у књижевним часописима, недељницима, и зборницима. Од 2003. године живи у Београду и бави се, како сам каже, књигама и писањем. Добитник је награда: Милан Богдановић, 2006; Бранко Ћопић, 2008; Змајеве награде; 2017, Награде Одзиви „Филипу Вишњићу“ и Награде „Гордана Брајовић“, 2020.

КОНАЧНО УПОЗНАЈ СРПСКОГ ЗМАЈА

 

РОЂЕН КАО ЗМАЈ     

                                         

Светом лагарија, тј. мимикрије,

Змају преостаје да нарав прикрије.

 

На свет се привикне, не може бирати

Ко год се родио као лик крилати.

 

(А таквој реткости, соју од пламена,

Није још нађена достојна замена!)

 

Да се змај уклопи у свет наш блесави:

Свој огањ утиша и крила пресави,

 

Час да се покаже другима – одгоди

За заплет одсудни, догађај погодни,

 

Кад буде питање бити ил не бити

Свима ће открити профил змајевити.

 

 

ЗМАЈ БРАНКО

 

Змајеви полећу скоро без припреме.

Змају Бранку, ипак, треба неко време.

Не разуме шта је свима тако спорно:

Детаљно се спрема, никад провизорно!

Трипут се разведри, трипут наоблачи

Док змај Бранко бојну опрему облачи:

„Могли су малко час боја да помере,

Размотре планове, обаве провере!“

Високо, с алама пршти бој ужасни,

Змај Бранко јату се извини, јер касни,

Ускаче у борбу почету још јуче,

Преуморне але туче – и дотуче.

Зајапурен, румен од јуначке треме,

Кликне: „Благо вама што стигох на време!“

 

ЗМАЈ И ЈУНАК

 

Зашто ли змај чучи горе на чардаку?

Мора да је послат по неком задатку?

 

Јунак бива муштран, невољама праћен,

Очас његов живот може бити страћен.

На чардак доспева змаја да надмаши,

Па не сме да клецне, нити да се плаши.

 

А змај није више нека зверка прека,

Није изабрао да буде – препрека.

Предлаже: „Јуначе заједничке приче,

Чему сукоб, та се прича нас не тиче?

 

Тражимо решење мирно, договорно,

Претресимо шта је међу нама спорно!“

Јунак нетремице слуша, ни да макне,

Напетост му спада, у души му лакне:

 

„Важи, укинимо тај борбени мотив,

У праву си, змаје, немам ништа против!

И крајње је време да ставимо тачку

На бескрајну причу змајску и јуначку,

Доста беше од нас – за лектиру ђачку!“

 

ЗМАЈ У КУЈНИ

 

Што змај (доста често) борави у кујни

Може да захвали својој доброј ујни.

Знај, ко проба један ујнин залогај,

Наглас цокне, цикне: „Кува као змај!“

 

У кувању баш је ненадмашна ујна,

Стрпљива и хитра, спретна, једва чујна;

Поучава златном занату сестрића,

Преноси му благо куварских открића!

 

И димови густи и звукови брујни

Допиру када се змај бави у кујни.

Чује се ломљава – а богме и грува

Када сецка, струже и, уопште, кува!

 

Кад змај шеснаести тањир о под скрши,

Ујни прекардаши и кап јој преврши:

„Да те учим, ја сам врло, врло рада,

Ма сувише суђа при томе настрада!

 

(Уз то, чини ми се, оглувећу млада!)

 

Змаје, боље лети, чувај земљу царства,

А остави ујни област кулинарства!“

 

ПАТЊА ЗМАЈА ИЗ МОЈЕГА КРАЈА

 

Суве шљиве и ораси,

Ој љубави, опора си:

Горко патим од Милице,

Презире ме, немилице!

 

Данки сам се насмешио,

Шта сам, поштен, погрешио,

Никако да схватим?

 

Данка смешак ми упути,

А ја чисто да узвратим,

Мица спази – сад се љути!

 

Чекај, Ибар водо, ох!

Под воду због свега одох,

Срце кипти, пишти, трешти:

Мука тешких да се реши!

 

Од чега ли Ибар бежи?

Ибру врела глава тежи

Да је ладне и освежи!

 

ЗМАЈ И ЦВЕТ

 

Змај цвет упитао: „Да ли ће сметати

Будем ли морао тебе надлетати?“

 

„О какво питање?! Неће ми сметати,

Волим те, змаје, што чешће сретати!

 

Мирис ћу ширити, бодрије цветати,

Са тобом дуго, дуго ћеретати!“

 

„Мораћу, можда, далеко кретати!

Хоћеш ли, цвете, тад зановетати?“

 

„Одлети, змаје, до краја света ти,

Па ми долети! Нећу се шетати…“

 

ЗМАЈ ЗАШТИТНИК

 

1.

Из уверења (а не по присили)

Наши су преци змаја узвисили!

 

Жито су сејали и траву косили,

Њивама кишу од неба просили,

 

Животне недаће поносно сносили

И нису волели кад се ко осили!

 

Путнике и госте радо примали –

А чешће немали него имали!

 

Пред лето би их бриге бринуле

Да хлеб не отму але зинуле!

 

(Тешке би муке претке притисле,

Приморале их нешто да измисле…)

 

Преци су чинили све што су умели

И, поврх свега – змаја изумели!

 

2.

Мрче небеса и гром се разлама,

Стиже алауџа са гладним алама!

 

Утом ево змаја, сева од ватара,

Але потискује из нашег атара!

 

Није му лако, але се опиру,

Крици, стењања одозго допиру!

 

Окршај умине и све утиша,

Шумори једино лагана киша,

 

Насипа поља жита, биља,

Све милује их, благосиља…

 

3.

Када од ала сачува усеве,

Срби су змају писали плусеве!

 

Ако се, некад, успех не догоди –

То змајску савест највише погоди!

 

Из захвалности, а не по присили,

Наши су преци змаја узвисили!

 

ЗЕМЉА ЗМАЈЕВА

 

Треба то знати, на крају крајева,

Србија ужива заштиту змајева.

 

Кад але крену да праве несрећу,

Змајеви узлећу и але пресрећу.

 

Змај од Србије, син цара Лазара,

Док силник разара – све изнова ствара.

 

И Змај деспот Вук и Змај од Ноћаја

Бране од невоља, дижу из очаја.

 

Кад ала много је и страшна беда је,

Змај песму чује – нема му предаје.

 

Већ столећима, кроз ове крајеве,

Деца окрилате од песме Змајеве.

 

По земљи Србији, рају од рајева,

Тињају очи потајних змајева.

 

ЗМАЈ НАД ПОЉЕМ КОСОВОМ

 

„Поље као ниједно

Над њим небо

Под њим небо“

Васко Попа

 

Све трагајући за својим основом

Змај тужно кружио над пољем Косовом.

Накрене крилом, травкама пожури,

Јер зачу да нашки жаморе божури.

Пољем с кога су одбегли косови

Једино божуре може да ослови.

Црвеном цвећу змај братски признаје:

Воља све слабија а снага издаје

У зла времена, клизава, погана,

Родно тло измиче змају под ногама.

 

Поље дотаче, Поље му помену:

„Ја сам место које не зна за промену,

Основ на земљи, ослонац небесни,

Унео Косово давно у себе си,

Са змајевитим јунацима, коњима,

И небом над њима – али и под њима,

Живи, све живљи, ако и погину,

Лете из народне у песму Попину.“

 

ЗМАЈ СЕ ВРАЋА КУЋИ

 

После славолука или бродолома:

У змају ојача магнет родног дома.

 

Сила одвећ јака стане змаја вући,

Ма где био, тад би – само кући, кући…

 

Узбуркану струју убрзо би слегло

Слетање у топло змајевито легло.

 

Обнови га простор у коме све поче,

Где први пут гукну мама, рече оче!

 

Кад год се вратио: грли га, све прашта

Дом, и двориштанце, воћњак, бивша башта.

 

Пролазе године, али на том месту

Змај увек пронађе своју пету, шесту.

 

ОДАВДЕ ДО КРАЈА

 

Колико је одавде до краја?

Пет-шест-седам змајских корачаја!

 

Куд се таквог одговора сети?!

Змај не хода, него ваљда лети!

 

Веруј мени, као и свом слуху:

Змај корача – и то по ваздуху.

Кад коракне, тај шетач крилати,

Преваљује простор обилати.

 

Приближи се баш надохват краја –

Крај узмакне, умакне од змаја.

С нове тачке разгледницу шаље:

„Драги змаје, крај је сада даље!“

 

То помало изнервира змаја:

Јурне тамо – опет нема краја!

 

Па докле ће јурњава да траје?

Крај се игра, шегачи са змајем!

 

О питања наша неопрезна,

Са тим крајем – никада се не зна!

 

КЊИГА ЗВАНА ЗМАЈ

 

Змај је јунак, жива успламтела књига

Од много летова, питања, подвига!

 

Ова скупа књига, чувана и стара,

(Неопходна свету у ком има квара!)

 

Расклопи се сама кад сила од ала

Нагрне – јер мисли да је надвладала!

 

Издржава јунак и стало је змају

Да никада причу не приведе крају…

 

А читач што помно урања у књигу

Сведок је, помагач у змајском подвигу

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Иди куда те срце води“, Сузана Тамаро

Роман „Иди куда те срце води“, Сузане Тамаро, у целини можете читати на адреси:

Suzana Tamaro – Idi kuda te srce vodi

Моја ТВ препорука:

 

Одломак из романа:

,,И када се пред тобом отворе многи путеви а ти не будеш знала којим да кренеш, немој поћи било којим, него седи и сачекај. Диши дубоко верујући у себе, онако како си дисала оног дана када си дошла на свет; не дозволи да ти нешто одвуче пажњу; чекај, и даље чекај. Буди мирна, ћути и ослушкуј своје срце. Кад будеш чула његов глас, устани и иди куда те оно води“.

Сузана Тамаро, биографија

   

Рођена је у Трсту, у Италији, 12. децембра 1957. године. Детињство је провела са баком након развода својих родитеља. По завршетку студија, сели се у Рим, што уједно представља и почетак њене успешне и богате каријере. Радила је као документариста, затим одлучила да се посвети писању. Пише о неразумевању, растанцима, савести… Написала је бројне књиге,а најпознатије су: „Сваки је анђео страшан“, „Слушај мој глас“, „Иди куда те срце води“, „Заувек“, „Одговори ми“, „Страх од књиге“.

 

„Слова на струју“, књижевни часопис за децу и младе

Најновији број књижевног часописа за децу и младе „Слова на струју“, специјално у нашој „Клик библиотеци“, на адреси:  http://www.jabooka.org.rs/product/casopis-br-34/

Уредник и илустратор часописа Пеђа Трајковић.

 

 

 

„Причај ми, молим те“, Вера Цветановић

Целу збирку, први пут у елекронском облику, можете читати у нашој „Клик библиотеци“ на линку:

Вера Цветановић, Причај ми, молим те

 

Вера Цветановић, биографија

Од најранијег детињства успављивали су је лирском и епском народном поезијом,  народним причама, скаскама, баснама… а с обзиром да је као петогодишња девојчица почела сама да чита, чаролија читања боји јој детињство и цео живот.    Професор је српског језика и књижевности, бави се уређивачком и новинарском делатношћу (била је главни и одговорни уредник „Лужничких новина Радио Бабушнице. Сарадник је „Просветног прегледа“; у уредништву дечјег листа „Витез“ и „Педагошке праксе“), рецензуром, лектуром и уређивањем књига; покретач је и главни и одговорни уредник школског листа „Ђачке искре’’. Организатор и рализатор „Мале песничке школе“, из које су изнедрена многа литерарна остварења и четири зборника дечје поезије. Пише песме за децу (неколико песама је компоновано) и одрасле, хаику, приче, драме, есеје, стручну литературу… ( превођена на бугарски, италијански, енглески, француски језик). Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима, престижним антологијама. Добитник је и носилац стотинак награда и признања (неке од значајнијих: Вукова повеља, Доситејева награда, награда Васа Пелагић, Бранка Миљковића, Светосавска повеља, Витезова златна повеља, на Конкурсу за најлепшу љубавну песму награђена издавањем и штампањем Збирке љубавних песама под насловом „Мелодија облака“, „Запис“ Горњи Милановац, Награда Милорад Цумбо у Астралији… Специјалне награде у Италији)… У опус у стваралаштва двадесет четири књиге ( поезија за децу и одрасле, проза, Граматички приручник „Ја знам граматику“ за ученике од првог до четвртог разреда, есеји…). Члан је Удружења књижевника Србије.
Живи, ради и ствара у Бабушници и Нишу.

 

Мој избор басни:

ИГРА БАЛОНИМА

Посматрао јежић Боца дечаке како се играју балонима.
То му се јако, јако допало.
— Како је ово лепа игра, мислио је он. – Удараш лагано
прстићима, а балони лете, лете, па се врате. Толико му се
допало, да би дао све на свету да и он проба.
Убрзо му се пружила прилика. Балон је падао према
грму где је био сакривен. Брзо је реаговао и најдужом
бодљом нежно додирнуо балон. И, „трас“ – балон је пукао.
Чинило му се да је балону нанео велики бол. Пожелео је
да му бодље буду мекане као сунђер. Но, узалуд.
Није дуго очајавао. Сетио се шта ће и радосно поскочио.
Лепо ћу, брате, да урадим то исто, али са шишаркама.
Покушао је и успео. Придружили су му се и остали јежићи
и направили прави турнир у игрању шишаркама.
Наравоученије: У животу мораш тражити решење и
прилагођавати се ситуацијама.

 

МАЛА ПРЕПИРКА

Сретоше се зрикавац Зане и мрав Мравенко.
— Шта има ново, Мравенко надувенко? Поче Зане да
зачикава Мравенка.
— Откуд ти то, шта сам ти скривио? Одврати му
Мравенко.
— Правиш се важан… само радиш и радиш… додаде
Зане.
— А што то теби смета? Ето, ја бих могао да кажем –
Зрикавац Зане само зриче, не уме да стане. Али нећу, не
смета ми. Хајде, боље да ти покажем шта ћу данас радити.
Захваљујући толерантном Мравенку није дошло до
свађе. Напротив, Зане је научио нешто што до тада није
знао. Помогао је Мравенку да заврши свој започети посао
набавке хране за зиму и схватио да је рад не само занимљив
већ и користан!
Наравоученије: Толеранција је веома важна и поучна
особина за односе међу другарима!

 

ВЕВЕРИЦА ВЕЦА

Невероватно брза веверица Веца била је вешта у пењању
и скакању по дрвећу. Као од шале с гране на грану. Сад је
горе, сад је доле. Не можеш је ни погледом ухватити. Док
трепнеш, браонкасти реп ишчезне. Просто лети. Диве
јој се сви шумски станари, чак и птице. Причају о њој
као правој вредници. Упорно ради: сакупља коштуњаве
плодове, нарочито орахе и лешнике. Зна она да је зима
сурово и ћудљиво годишње доба и да може и да одужи.
Ове јесени је доказала једну своју особину за коју нико
није знао да је веверице могу поседовати – великодушност
и солидарност. Напунила је оставу и својој остарелој
комшиници веверици Нинки, која је већ зашла у године,
па се тешко креће и не може се верати по дрвећу.
— Хвала ти, Вецо! Ти си дивна девојчица, каквих
је данас мало у шуми. Како ћу ти се одужити не знам,
радосно јој је говорила Нинка.
Веца је била задовољна својом акцијом и обећала својој
комшиници да ће бити увек ту кад затреба.
Наравоученије: Помогни старијима, јер ће и теби
некада затребати помоћ!

 

ПРИЈАТЕЉСТВО

Царица лета у шареној хаљини царује по брдима. Мирис
орошене траве и цветова мами и очарава својом лепотом.
На све стране лептири, бубамаре, осе пчеле…
Бумбар Буца сваког дана посећује кућице цвета по имену
Звончица.
Она га гостопримљиво части соком и нектаром. Када
тако попричају, Буца се захвали на гостопримству, а цвет
га позове да опет дође.
Растану се као прави пријатељи.
Наравоученије: Пријатељство је право богатство!     

 

 НЕПРОМИШЉЕНОСТ

Кад је прошао попследњи дан пролећа, лабудић Луне
који је навршио своју прву годину живота заплива пуним
плућима дуж језерца које се цаклило на летњм сунцу.
Уживао је у чарима свог дома, јер управо ту је доживео свој
први сусрет са светом.
Како је живот леп, могло је да му се прочита у радосним
очима.
Од силног одушевљења паде му на памет да покуша да
се преврне на леђа. Направио је покрет удесно, није му
успело. Покушао је улево. Ни то није било оно што је хтео.
Незадовољан собом зари главу дубоко у воду. Био је
то тако несмотрен потез. Нешто га је шчепало за кљун.
Отимао се узалудно. Тамо и амо… никако да се ослободи,
нити да позове у помоћ.
Недалеко од места непријатности, појавила се његова
мама заједно са татом. Хтели су да поделе радост
рођенданка и његовог првог самосталног излета у живот.
У присном чаврљању приметили су да се њиховом
мезимчету догађа нешто што није у реду. У први мах нису
схватили, а онда су искусни родитељи знали да је у питању
јегуља која се заглавила у Луновом кљуну. Убрзо су му
притекли у помоћ.
Луне је био мало посрамљен, али је знао да никада више
неће бити брзоплет.
Наравоученије: Непромишљеност може бити врло
непријатна и по себе и по друге!

 

НОВОРОЂЕНО МЛАДУНЧЕ

Након краћег одмарања поред једне реке у којој су се
купале и ловиле дивне беле чапље, крдо слонова је кренуло
даље. Слоница Цана је била носећа. Кретала се споро и
застајкивала. Њен муж, који је дуго чекао да буде отац,
осетио је нешто необично у свом срцу. Осврнуо се и уочио
да Цане нема. Стао је и чекао. Схватио је шта се дешава.
Морао је да остави крдо и буде са својом женом.
Из чопора лаваова један је осетио да ће се Цана
породити и да ће се убрзо домоћи укусаног залогаја. Слон
тата спремно га је дочекао у заседи и брзо најурио одатле.
Победоносно је рикнуо и сурлом нежно загрлио своје
јединче. Обухватио га око паса, привио уза се и полако са
својом Цаном кренуо даље.
Сви су се у крду радовали. Били су богатији за јдно
новорођено младунче.
Наравоученије: Новорођенче је највеће богатство!

 

МАЛА ПРЕПИРКА

Сретоше се зрикавац Зане и мрав Мравенко.
— Шта има ново, Мравенко надувенко? Поче Зане да
зачикава Мравенка.
— Откуд ти то, шта сам ти скривио? Одврати му
Мравенко.
— Правиш се важан… само радиш и радиш… додаде
Зане.
— А што то теби смета? Ето, ја бих могао да кажем –
Зрикавац Зане само зриче, не уме да стане. Али нећу, не
смета ми. Хајде, боље да ти покажем шта ћу данас радити.
Захваљујући толерантном Мравенку није дошло до
свађе. Напротив, Зане је научио нешто што до тада није
знао. Помогао је Мравенку да заврши свој започети посао
набавке хране за зиму и схватио да је рад не само занимљив
већ и користан!
Наравоученије: Толеранција је веома важна и поучна
особина за односе међу другарима!

 

Бакама песма на дар

У сусрет Дану жена, 6. марта 2020, организовала сам дирљиви програм ,,Бакама песма на дар“ којим су ученици вратили своје баке у школске клупе и даривали им песме.

Библиотекар у болничким условима

Наша школа већ пет година, уз одобрење Министарства просвете и технолошког развоја, организује наставу за ђаке који остају дуже од двадесет и једног дана на лечењу у Клиничком центру у Нишу.

Те ђаке обилазим редовно. Носим им књиге, причам са њима, читам, трудим се да њихове дуге болничке дане, макар на трен, скратим дарујући им нове садржаје.

 

„ЧИТАЈМО ГЛАСНО!“

Национални дан књиге и акцију Друштва школских библиотекара Србије „Читајмо гласно“ обележила сам са ђацима на Одељењу рехабилитације у Клиничком центру у Нишу.

 

24. априла 2019. у Клиничком центру у Нишу обележила сам Светски дан књиге враћајући малишанима осмех и потврђујући да је поезија лековита.

У име школе свој присутној деци сам поклонила књиге.

Гост песник била је Милијана Јовановић која је читала своје стихове на које су присутни, и деца и родитељи, одговорили стиховима.