Милан Ракић, Песме

И после 82 године од смрти писац Милан Ракић је са нама са својом поезијом која траје кроз време.

Његове песме читамо на линку: https://www.poezijasustine.rs/2017/08/milan-rakic.html

Милан Ракић, биографија

Рођен је 30. септембра 1876. године у Београду. Завршио је права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник тога времена.Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.Са Шантићем, Ракић је најуспешније обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма.

Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Васко Попа, Песме

На данашњи дан 1922. рођен је Васко Попа, један од најпознатијих песника на српском језику, академик убројен међу 100 најзнаменитијих Срба..

Његову поезију читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/vasko-popa.html

Збирку „Усправна земља“ читамо на линку:

Click to access uspravna_zemlja.pdf

Васко Попа, биографија

Рођен је 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици и језгровит је, а језик сажет. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. Он је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.

Док је људи и док је Косова

На данашљи дан 1389. године одиграо се чувени Бој на Косову.

Песме о Косовском боју заузимају централно место у српској епској поезији, јер од њих одсијава најјача светлост на читаву епику.

Оне чине посебан тематски круг – циклус у Антологији епске поезије.

Данас читамо песме косовског циклуса на линку:

https://www.prelepapoezija.com/epska-poezija/kosovski-ciklus/

Бој на Косову је југословенски филм из 1989. године који је снимљен поводом обележавања 600 година од Косовске битке која се одиграла на Видовдан, 28. јуна 1389. године. Режирао га је Здравко Шотра, а главне улоге играју: Милош Жутић, Горица Поповић, Војислав Брајовић, Жарко Лаушевић, Љуба Тадићи и Бранислав Лечић.

Филм „Бој на косову“ можете погледати на линку:

Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и заједно са светосављем један од темеља колективног идентитета Срба.   
Колики је значај епских песама за српско етничко биће, показали су Први српски устанак и остали ратови које су Срби морали да воде. Одрастајући на традицији која је била епски усмерена, свака борба за Србе је постајала Косовски бој. Косовска епопеја је тако постајала једна од позитивних снага које су омогућиле српском народу да истраје све ово време.   
 Српске епске песме, по својој уметничкој снази, богатству мотива, трагичности, животности, лепоти језика и слика сврставају се у ред оних великих епских дела попут Илијаде и Одисеје. Колективно памћење Косовски бој доживљава толико снажно да се од њега мере године робовања под Турцима, иако је Смедерево пало 1459. године. Косовска легенда, опевана у многобројним епским песмама „косовског“ циклуса знатно је утицала на ране писце историја словенских народа. У „Краљевству Словена“ Мавра Орбина (дубровачки бенедиктински монах и историчар; дело је издато 1601. у Пезару, 1603. папска Курија ставља ово дело у списак забрањених књига), нарочито у делу који говори о лози Хребељановића, види се утицај песме „Кнежева вечера“. Утицај епске традиције се види чак и у делу Јована Рајића „Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ (1794-1795), упркос његовом настојању да се не наслања на историју приказану у епском песништву.

Мирослав Антић, Плави чуперак

На данашњи дан 1986. год. чувени Мирослав Мика Антић „једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратитио“ и остао да живи са својим „Плавим чуперком“ и бесмртном поезијом

„Ако ти јаве: умро сам, ти наш — ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем.

У знак сећања на популарног песника читамо његову збирку поезије „Плави чуперак“ на линку:

https://pdfslide.net/documents/miroslav-antic-plavi-cuperakpdf.html

Мирослав Мика Антић, биографија


Рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.

После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се бавити новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи једно време у издању средом — Новосадском дневнику, до 1959. године.

Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959—1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) — новинар у новинској Издавачкој кући Дневник — сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962—1965), обновио и радио као главни уредник Невен Чика Јове Змаја (1979) као сценариста и редитељ радио на документарним и играним филмовима, а као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.

Према његовим стиховима компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима.

Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: „Плави чуперак“, „Гарави сокак“, „Насмејани свет“, „Шашава књига“, „Оловка не пише срцем“, „Птице из шуме“, „Тако замишљам небо“…

Песник који је својом поезијом и сликар који је својим уметнички радом оставио неизбрисив траг. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.

Умро је 24. јуна 1986. године у Новом Саду.

Познатија дела су му:„Испричано за пролеће“, „Рождество твоје“,„Плаво небо“, „Насмејани свет“, „Псовке нежности“ и друга..

За децу је написао:„Плави чуперак“, „Хороскоп“ (песме у прози написане за сина Вука пред његов полазак у основну школу), „Прва љубав“ и „Гарави сокак“.

Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“ и др.

Своје речи нам оставља у аманет да их живимо:

„Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи
и страшнији и дужи
од времена и вечности.“ 

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima… Miroslav Mika Antić

Bežati u svet poezije – to je moja naivnost. Bežati u svet slikarstva – to je moje lukavstvo. Bežati u svet filma – to je moja surovost. Bežati u svet novinarstva – to je moja potreba da živim. E samo kad sam pobegao u svet poezije za decu, imao sam istinska krila. Verujte mi – tada sam leteo! – Miroslav Mika Antić

Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. – Miroslav Mika Antić

„На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.“

„Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.“

„Они који ме срећу, мисле да ја то путујем. А не путујем ја. То бескрај по мени хода.“

Светски дан музике, 21. јун

Обележавање Светског дана музике почело је осамдесетих година прошлог века када је у Паризу 21. јуна 1982, најдужег дана у години, први пут организована прослава под називом „Фêте де ла Мусиqуе“ (Фестивал музике) где се широм Француске прослављало бесплатним концертима професионалних музичара и музичара аматера свих узраста. Од тада се сваке године све више држава прикључује обележавању овог празника који пружа могућност да мање популарни музичари широј публици приближе уметност и лично умеће. Од пре неколико година и Србија се укључила у обележавање овог значајног датума.

Обележавању ове манифестације прикључиле су се све културне институције Ниша. Међу њима и Музичка школа у сарадњи са Француским културним центром. Сваке године организују концерт под називом „Професори и ученици Музичке школе у Нишу свирају и стварају за вас“ где се изводе ауторска дела професора и ученика школе и на најбољи начин представља њихов таленат и рад.

Данас, због епидемиолошке ситуације у земљи, тог концерта нема.

Тим поводом у нашој Клик библиотеци слушамо проф. Милену Пејић која изводи композицију проф. Саше Живковића „Јоле, мала моме“:

Слушамо и хор професора и ученика Музичке школе у Нишу, композицију проф. Драгане Величковић „Симонида“, на линку:

Ове године навршава се 250 година од рођења Лудвига ван Бетовена који је својим синфонијама музици даривао непролазне вредности које оплемељују и надахњују генерације музичара.

Слушамо последњи став девете Бетовенове симфоније „Ода радости“ на линку:

„Живи само у својој уметности – ово је ипак једини живот за тебе.“ Бетовен

Награда „Малени цвет“

Данас је четврти пут у Градској кући у Нишу додељена награда Града Ниша за књижевност за децу и младе, за најбољу дечју књигу у 2019. години, „Малени цет“

Овог суморног пролећа, које је свима нама било тешко, у Нишу су, кроз награду „Малени цвет“, симболично процветала два цвета.

То су дела: „Нећу да мислим на Праг“, Соње Ћирић из Београда  и „Драма у подруму госпође Јоје“Дејана Алексића из Краљева.

Радује ме да је жири, у чијем сам саставу била, поред проф. др Валентине Хамовић и писца и илустратора Пеђе Трајковића једногласно препознао вредност ових дела.

Сигурни смо да ће она бити избор и надахнуће младим читаоцима.

Припала ми је част да награђеним ауторима доделим плакете.

Ове године равноправни добитници награде су Соња Ћирић за роман „Нећу да мислим на Праг“ (издавач „Лагуна“, Београд) и Дејан Алексић за роман у стиху „Драма у подруму госпође Јоје“ (издавач „Имам идеју“, Краљево).

Конкурс је објављен децембра 2019. године. Конкурисала је 41 књига из продукцијске 2019. године.

Жири у саставу: песник и илустратор Пеђа Трајковић (председник), професор књижевности и библиотекар Драгана Пешић Главашевић и проф. др Валентина Хамовић, на седници одржаној 1. јуна 2020. године, једногласно су донели одлуку да се „Награда Града Ниша за књижевност за децу и младе“ за најбољу дечју књигу у 2019. години, равноправно додели Соњи Ћирић и Дејану Алексићу.

Доделу награде технички реализује Нишки културни центар.

У саопштењу за јавност, председник жирија Пеђа Трајковић пише:

„Роман Соње Ћирић, „Нећу да мислим на Праг“ је нежна, искрена, ненаметљива прича за тинејџере и о тинејџерима, складно уклопљена у реални живот са свим проблемима које данас  једну младу особу окружују на путу одрастања. Списатељица вешто и крајње суптилно,кроз једну ( али веома важну) животну епизоду главне јунакиње, приказује читаву лепезу кључних социолошких односа ( па и искушења) у одрастању, и то чини са мајсторском лакоћом: без сувишних образлагања, без патетике , али са пажљиво одмереном наивношћу са којом  вера и нада у добро, љубав и бољу сутрашњицу тек добија смисао. Дух нове, тзв. Зед генерације, кроз неминовну доминацију савремених средстава комуникације у свакодневици тинејџера и сленг који га прати, наравно да је присутан, али ниједног тренутка не ремети литерарни склад, нити му ауторка ни за трен не дозвољава да овлада у приповедању.

Књига Дејана Алексића „Драма у подруму госпође Јоје“ је шаљива поема у којој у потпуности долази до изражаја ауторова занатска песничка виртуозност и бескрајни низ духовитих досетки које произилазе једна из друге. Ослањајући се и на свог проверено доброг ( и за утисак о књизи врло значајног) ликовног сарадника К.Миловановића, Алексић се овога пута определио за  LOVE STORY трећег доба, бирајући ликове чији спој сам по себи ствара комичну ситуацију. Истовремено, песник отвара још један „колосек“ приче који читаво дело треба да обоји његовим препознатљивим нонсенс шарадама и вештим „жонглирањем“ речима и метафорама у чему, као и увек, успева у потпуности. И овом књигом Дејан Алексић се потврђује као један од малобројних правих и значајних следбеника Душка Радовића, што,с обзиром на мотиве успостављања и историјат ове награде, уопште није било небитно.“

Јован Јовановић Змај,Песме

На данашњи дан 1904. умро је Јован Јовановић Знај, први писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

У знак сећања на њега и његово дело читамо Ризницу песама за децу, избор Мире Алечковић на линку:

https://klubcitalaca.files.wordpress.com/2011/06/jovan-jovanovic-zmaj-riznica-pesama-za-decu.pdf

Јован Јовановић Змај, биографија

Рођен у Новом Саду 6. децембра 1833, умро у Сремској Каменици 14. јуна 1904. Био је један од највећих лиричара српског романтизма. По занимању је био лекар, а током целог свог живота бавио се уређивањем и издавањем књижевних, политичких и дечјих часописа. Његове најзначајније збирке песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“, прва о срећном породичном животу, а друга о болу за најмилијима. Поред лирских песама, писао је сатиричне и политичке песме, а први је писац у српској књижевности који је писао поезију за децу.

Јован Јовановић Змај је изабран за првог потпредседника Српске књижевне задруге и израдио је њену ознаку (амблем).

Две најбоље збирке његових песама су „Ђулићи“ и „Ђулићи увеоци“. Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: „Певанија“ и „Друга певанија“. Јован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао песме за децу, ризница „Смиље“ садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности за децу. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога. Сигурно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи звала Смиљка, а цео назив је под именом „Смиље“.

Позната је и његова родољубива ода „Светли Гробови” коју можете прочитати на линку: https://www.poezijasustine.rs/2017/09/jovan-jovanovic-zmaj-svetli-grobovi.html

Чарлс Дикенс, „Оливер Твист“

Данас се широм света обележава 150 година од смрти најзначајнијег енглеског романописца XIX века Чарлса Дикенса. Дикенс је оснивач социјалног романа, најпознатији приповедач викторијанског времена.

Рођен је 7. фебруар 1812. а умро 9. јуна 1870.

Социјални роман „Оливер Твист“ на енглеском језику читамо на линку:

https://www.planetebook.com/free-ebooks/oliver-twist.pdf

Александар Сергејевич Пушкин, „Евгеније Оњегин“

На данашњи дан 1799. године у Москви рођен је Александар Сергејевич Пушкин познати руски књижевник, отац модерне руске књижевности. Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и оградио се од романтичарске књижевности, популарне у западној Европи. Умро је 10. фебруар 1837. године у Сант Петерсбургу у Русији.

Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе.

         Од 1817. до 1820. његова политичка активност је утицала на његова дела. Између осталог, написао је дело Ода слободи. Због ових дела је прогнан. Током првог изганства (1820-1823) написао је дела Кавкаски затвореник, Браћа разбојници и започео је Чесму Бахчисараја. Такође је започео рад на једном од својих најпознатихијих дела: Евгеније Оњегин.

         Током кратког периода слободе, завршио је рад на Чесми Бахчисараја, и написао је Цигане. Током другог периода у егзилу (1824-1826), започео је рад на Борису Годунову. То дело је издао тек 1831. и право на то је добио као поклон за венчање. Евгенија Оњегина је издао 1833. године. Белкинове приче (пуно име: Приче покојног Ивана Петровича Белкина), издате 1931, нису постале посебно популарне за време Пушкиновог живота, али су данас веома цењене. Сматра се да је овим причама Пушкин показао шта мисли о дотадашњој руској прози и да намерава да направи нову руску књижевну традицију.

Роман у стиху „Евгеније Оњегин“ можете читати на линку:

A-Sergejevic-Puskin-Evgenije-Onjegin.pdf

Татјанино писмо Оњегину


Пишем вам – шта бих знала боље?
И шта вам више могу рећи?
Сад зависи од ваше воље
Презрење ваше да л’ ћу стећи.
Ал’ ако вас мој удес худи
Бар мало троне и узбуди,
Ви ме се нећете одрећи.
Да ћутим ја сам прво хтела,
И за срамоту мојих јада
Не бисте знали ви ни сада,
Бар да се надам да сам смела
Да ћете опет к нама доћи
И да ћу ма и ретко моћи
У селу да вас видим нашем,
Да се веселим гласу вашем,
Да вам што кажем, па да затим
О истом мислим и да патим
Дане и ноћи дуге сама
Док не дођете опет к нама.
Ал’ особењак ви сте, знамо,
И тешка вам је селска чама,
А ми… ми ничим не блистамо,
Но искрено смо ради вама.
Што дођосте у наше село?
У степи, где мој живот траје,
Ја не бих срела вас зацело
И не бих знала патња шта је.
Смиривши бурне осећаје,
Можда бих једном (ко ће знати?)
По срцу нашла друга верна
И била бих му жена смерна,
А својој деци добра мати.
Други!… Ал’ не, ја ником не би’
На свету дала срце своје!
Одувек тако писано је…
Небо је мене дало теби;
Мој живот сав је јемство био
Да ћу те срести измеђ’ људи;
Знам, Бог је тебе упутио,
Мој заштитник до гроба буди…
У снове си ми долазио,
И невиђен си био мио,
Твој поглед ме је свуд прогањо,
У души давно глас одзвањо…
Не, није ми се сан то снио,
Јер чим си ушо, ја сам знала,
Сва премрла и успламсала,
И рекла: он је ово био!
Ја тебе често слушах сама;
Говорио си са мном једном
Кад просјаку помагах бедном
И када блажих молитвама
Буру и јад у срцу чедном.
Зар ниси ти и оног трена,
О, привиђење моје драго,
Промако кроз ноћ као сена,
Над узглавље се моје саго
И шапнуо ми речи наде
Љубави пуне и искрене?
Ко си ти? чувар душе младе
Ил’ кобни дух што куша мене?
Утишај сумње што ме гуше.
Можда су све то сање моје,
Заблуде једне младе душе,
А сасвим друго суђено је…
Нек буде тако! што да кријем?
Милости твојој дајем себе,
Пред тобом сузе бола лијем
И молим заштиту од тебе…
Замисли: ја сам овде сама
И никог нема да ме схвати;
Сустајем и мој ум се слама,
А немо моје срце пати.
Чекам те: наде глас у мени
Бар погледом оживи једним,
Или из тешког сна ме прени
Прекором горким и праведним!
Заврших! Да прочитам, стрепим.
Од стида више немам даха…
Ал’ ваша част ми јемчи лепим
И предајем се њој без страха.

Чувену Пушкинову песму „Волео сам Вас“, на српском и руском језику, можете чути, и прочитати, на линку:

https://balasevic.in.rs/aleksandar-s-puskin-voleo-sam-vas/

Светског дана заштите животне средине

Данас је Светски дан заштите животне средине. Овај дан обележава се у целом свету сваког 5. јуна кроз низ активностима са жељом да се скрене пажња на бројне еколошке проблеме и потребу очувања животне средине.

Наша школа, ОШ „Бранко Миљковић“ у Нишу, носилац је „Зелене заставе“ и има статус Еко школе Србије –  амбасадори одрживог развоја и животне средине.

Кажу: „Земља је рај ако човек тражи мир, чини право и жели мало“. Нажалост у времену у коме живимо сведоци смо да је земља све мање „рај“ јер човек све више тежи да завлада природом, да је контролише и мења, да је подреди себи. Природа се бор. Помозимо природи да опстане и остане зелена, цветна и чиста.

Поводом Светског дана заштите животне средине слушамо прелепу поучну причу „Природа“

И читамо песме Десанке Максимовић и Милована Данојлића вежбајући латинично писмо:

NE UBIJAJTE REKE

Ne ubijajte reke tako vam Peruna,
tako vam boginje Vesne, Svetovida,
na ubijajte reke, mole slavuji,
ne ubijajte mole vas kosovi i žune,
ne ubijajte to lepote chudo,
maticu koja kao vreme huji,
ne ubijajte reke uludo.

Ne ubijajte,
moli se pod bukvom vrutak,
moli se u viru drveni belutak,
mole se mahovine zelena runa.
U reci se kupa boginjica Vesna,
njome plove splavovi Svetovida,
ona se preliva kao perje žuna.

Reke su ljubimice sedoga Peruna,
ne ubijajte njihov šum i žubor,
ne ubijajte, tako vam pesnika,
reka je nebesnica,
ne ubijajte je, tako vam zvezda i ptica.

Desanka Maksimovic 

OBRAĆANJE KIŠI

Zagazi noćas u mene, zagazi, šumo najtiša,
napuni mrak korpama klijavoga semenja,
prelij se preko lišća, prodri u srce gustiša,
Poplavi godinu – dolinu, kišo stara, jesenja,
Da okisnem u mraku, sličan plavetnoj steni,
Da budem fenjer koji kazuje pravac oluji:
Kišo, koliko sam u tebi, i ti si, toliko, u meni,
Ti si reka u meni, ja put u tvojoj struji.

Nek prsnu rosni kristali, nek ozon zamirise,
Nek zaplove oblaci poput belih čarsava,
Nek pomračina pomeša burnjake i slepimiše,
Da sve živo i mrtvo postane istog sastava,
Kišo, preko svih nada, svih dela i nedela,
Učini da me ni istina ni laz vise ne nađu,
Poruši sve te gradove od magle i pepela,
I zakonači, nečujna, u zelenom predgrađu.

Kišo – osvetnice, sestro, brate i druže,
Pridruži mi se, tajno, u ničijem predahu,
Godine se pomeraju, životi u mestu kruže,
I sve ce stvari doci gde jednom vec bejahu.
Svetluca riba u travi, drhti trava. Breg sjaja
Odlama se s dna mora, iz utrobe Tetide,
I diže se kroz voden dvorac. Kiša spaja
Živote koji se ne znaju i lica sto se ne vide.

Milovan Danojlic