Светског дана заштите животне средине

Данас је Светски дан заштите животне средине. Овај дан обележава се у целом свету сваког 5. јуна кроз низ активностима са жељом да се скрене пажња на бројне еколошке проблеме и потребу очувања животне средине.

Наша школа, ОШ „Бранко Миљковић“ у Нишу, носилац је „Зелене заставе“ и има статус Еко школе Србије –  амбасадори одрживог развоја и животне средине.

Кажу: „Земља је рај ако човек тражи мир, чини право и жели мало“. Нажалост у времену у коме живимо сведоци смо да је земља све мање „рај“ јер човек све више тежи да завлада природом, да је контролише и мења, да је подреди себи. Природа се бор. Помозимо природи да опстане и остане зелена, цветна и чиста.

Поводом Светског дана заштите животне средине слушамо прелепу поучну причу „Природа“

И читамо песме Десанке Максимовић и Милована Данојлића вежбајући латинично писмо:

NE UBIJAJTE REKE

Ne ubijajte reke tako vam Peruna,
tako vam boginje Vesne, Svetovida,
na ubijajte reke, mole slavuji,
ne ubijajte mole vas kosovi i žune,
ne ubijajte to lepote chudo,
maticu koja kao vreme huji,
ne ubijajte reke uludo.

Ne ubijajte,
moli se pod bukvom vrutak,
moli se u viru drveni belutak,
mole se mahovine zelena runa.
U reci se kupa boginjica Vesna,
njome plove splavovi Svetovida,
ona se preliva kao perje žuna.

Reke su ljubimice sedoga Peruna,
ne ubijajte njihov šum i žubor,
ne ubijajte, tako vam pesnika,
reka je nebesnica,
ne ubijajte je, tako vam zvezda i ptica.

Desanka Maksimovic 

OBRAĆANJE KIŠI

Zagazi noćas u mene, zagazi, šumo najtiša,
napuni mrak korpama klijavoga semenja,
prelij se preko lišća, prodri u srce gustiša,
Poplavi godinu – dolinu, kišo stara, jesenja,
Da okisnem u mraku, sličan plavetnoj steni,
Da budem fenjer koji kazuje pravac oluji:
Kišo, koliko sam u tebi, i ti si, toliko, u meni,
Ti si reka u meni, ja put u tvojoj struji.

Nek prsnu rosni kristali, nek ozon zamirise,
Nek zaplove oblaci poput belih čarsava,
Nek pomračina pomeša burnjake i slepimiše,
Da sve živo i mrtvo postane istog sastava,
Kišo, preko svih nada, svih dela i nedela,
Učini da me ni istina ni laz vise ne nađu,
Poruši sve te gradove od magle i pepela,
I zakonači, nečujna, u zelenom predgrađu.

Kišo – osvetnice, sestro, brate i druže,
Pridruži mi se, tajno, u ničijem predahu,
Godine se pomeraju, životi u mestu kruže,
I sve ce stvari doci gde jednom vec bejahu.
Svetluca riba u travi, drhti trava. Breg sjaja
Odlama se s dna mora, iz utrobe Tetide,
I diže se kroz voden dvorac. Kiša spaja
Živote koji se ne znaju i lica sto se ne vide.

Milovan Danojlic 

Свети цар Константин и царица Јелена

Српска православна црква и верници данас обележавају празник посвећен Светом цару Константину и царици Јелени, 3. јун.

Овај дан Град Ниш слави као своју крсну славу јер је Константин Велики рођен у њему.

Константина и његову мајку Јелену Црква је прогласила светитељима јер је Константин Велики Миланским едиктом 313. допустио хришћанима слободу исповедања вере.

ИЗ МИЛАНСКОГ ЕДИКТА:

„Наша је воља да, укинувши све наредбе
против хришћана што смо их једном саопштили у писму теби упућеном, настојиш да
свако који би хтео хришћанску веру исповедати то слободно чини, да му нико у томе
не смета и да га не узнемирава. И сам ћеш
лако разумети јер тако захтева државни мир,
да смо ми слободу вероисповести и јавног
богослужења дали не само хришћанима него
и свим другима… Нећемо да наши закони
буду на штету части ма које вере…

О првом хрићанском цару читајте на линку: 
http://www.istorijskabiblioteka.com/art:konstantin-i-veliki

Цар Константин у завичајним збиркама, каталог Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Ниш можете погледати на линку:

http://www.nbss.rs/stampana_izdanja/katalog.pdf

У Нишу се налази црква посвећена Светом цару Константину и царици Јелени

Ученици наше школе, чланови Књижевног клуба „Ватра и живот“, предвођени библиотекарком Драганом Пешић Главашевић, и ученици из још неколико нишких школа са својим наставницама, учествовали су у вишенедељној радионици „Разгледнице мога завичаја“. Радионицу је осмислила и организовала госпођа Мира Церовић Тасић, тадашњи руководиоц Одељења књиге за децу Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Ниш. Радионица је реализована поводом обележавања јубилеја, 1.700 година Миланског едикта. Из те радионице „изашле“ су прве разгледнице које је штампала Народна библиотека „Стеван Сремац“ Ниш. Част нам је да се наша имена, као аутора, налазе на полеђини једне од разгледница и да наша школска библиотека поседује један комплет ових лепих, оригиналних и вредних разгледница нашег завичаја.

Љиљана Крстић, Мали закон

1. ЈУН – МЕЂУНАРОДНИ ДАН ДЕЦЕ

Овај дан има за циљ да скрене пажњу на дечија права и најзначајнија питања из области образовања, безбедности, људских права, здравствене заштите и задовољавања њихових потреба.

Међународни дан деце установљен je на Женевској светској конференцији 1925. године. Међународна заједница га је званично усвојила 1950.године.

Поводом Међународног дана деце читамо одломке из „Малог закона“ Љиљане Крстић који је намењен родитељима. То су права и обавезе родитеља виђена оком деце. Свако правило овог Закона има своју боју.

„Договорили смо се, драги другари. Договорили смо се телефоном, порукама, а највише мејловима… Договорили смо се ми, деца света, да напишемо странице које следе… Ту су права и обавезе родитеља према нама.“

„Драги родитељи, ово су правила за вас. Правила која ми прописујемо. Ми, деца света. Мала, кратка, али да се зна да постоје. Молимо да их примењујете. Од данас. И сутра. И увек. Без ограничења. Овде и свуда. Награда која ће за  то стићи је добро васпитано дете које израста у срећно и успешно биће. Ово је књига и за нас. Читаћемо је заједно.“

Нека од правила Малог закона су:

„Покажите свом детету да га волите. Волите га увек. И кад сте с разлогом или без разлога љути на њега. Кад је непослушно, кад вам измиче контроли. Ваше понашање је оквир његовог понашања. Ако је непослушно, можда вас то нервира. Замислите се мало. Анализирајте своје поступке. Ко ће му показивати више љубави од вас?Воли се и кад се од њега захтева и тражи и онда кад му се не одобри оно што му може штетити, кад му се указује, кад се моли, а не само кад се грли и мази. Љубав се не показује повлађивањем, неоснованим похвалама, куповином непотребних ствари, скупих играчака. Воли се и кад му се нешто не дозволи, али му се лепо објасни зашто је тако…“

„Родитељи, док је дете мало, ни за тренутак га не остављајте само. Опасности вребају са свих страна. Без надзора не би требало да буде до поласка у школу. Пратите га, проверавајте шта ради, дозивајте ако је у близини. Не сме му бити угрожен живот. Мора бити на безбедном. Може се поверити на чување само здравој личности која је способна да води рачуна о њему.“

Њено величанство игра! Свако је дете обожава. Воли да се игра са другом децом. Играће се и само, али увек ће бити срећније кад је неко са њим.Радо се игра и са одраслима. То могу бити и други чланови породице, али се трудите да то првенствено будете ви, родитељи. За игру је потребна добра воља и мало маште. За то нису увек неопходне играчке. Постоје многе игре, а неке се могу и измислити. И мала соба може постати играоница. Сто у тој соби може бити кућица. Кад се прекрије великим стољњаком, биће кућица скривалица. Романтично место за привремени боравак детета. А тек двориште! Сваки кутак можете претворити у пожељно место за игру. Довољно је мало песка, неколико камичка, лопта… Хиљаду других ствари чека да их пронађете, узмете, и од њих саградите дворац из маште. И лишће са дрвета, цвет беле раде или из баште, зелено воће за припремање ручка из маште. И блато, зашто не? Од њега се могу направити разни колачи за мраве, бубе, лептире. Потребно је мало маште, мало више добре воље и много љубави. Колико је усамљених девојчица и дечака који би се са неким играли! Ако нема њихових вршњака, одрасли морају прискочити у помоћ. Морају одложити своје послове на неко време и поиграти се са својом децом или унуцима. Тада ће се баке претворити у девојчице, а деке у дечаке. Деца ће бити срећна. Одрастаће здраво.“

ПУРПУРНИ ЧЛАН

Научите дете да чита књиге и то папирне, свакодневно по неколико страна, а затим број страна повећавајте.

Књиге су лепе и много вреде. Лепе су полице пуне књига. Књиге оплемењују простор у којем се живи, дају му топлину. Право је задовољство поседовати књигу коју волите, посебно која има посвету. Исто је што и поседовати слику уметника кога волите. Само код папирних књига имамо додир папира и корица и звук окретања страница.Почните да детету читате док оно то још само не уме. Почиње се од сликовница, па прелази на бајке. Читајте му пред спавање и не само тада. Крените са мањим бројем стрница, а затим тај број повећавајте. Кад научи слова, захтевајте да вам оно чита. Причајте о прочитаном. Школску лектиру ће читати као саставни део школске обавезе. Реците му да је то пријатна дужност, да се тиме богати фонд речи. Да се тако дружи са писцима који су имали и знали шта да кажу деци. Да је боље да време проводе уз добру књигу него им оно пролази, како се то каже, у празно. Упутите га који су најпознатији писци за децу који су писали или пишу за узраст и да би требало да чита књиге које су они написали. Учланите дете у библиотеку чим крене у школу. Одлазите у почетку заједно да узмете нову књигу. Објасните детету да је књига најбољи поклон за рођендан његових вршњака. Постоје и електронске књиге.* Оне се могу читати преко рачунара, таблета или мобилног телефона, али стандардне књиге лакше читамо.“

Ово су били само одломци. Целу књигу можете наћи у нашој школској библиотеци и у књижари „Бранко Миљковић“ у Нишу.

Издавач књиге је Нишки културни центар.

Љиљана Крстић, биографија

Љиљана Крстић (девојачко Илић) рођена је 1950. године у Каменици код Алексинца, од оца Милана и мајке Радмиле. Основну школу похађала је у Лознацу и Кулини, а гимназију у Алексинцу. Дипломирала је на Правном факултету у Нишу.

Пише песме, приче, бајке, афоризме и хаику стихове.

Објавила је следеће књиге за децу: Забрањено за одрасле, песме, 1995, Рубини у трави, бајке, 1997, Танго на свили, песме, 1999, Берачи росе, песме, 2001,     Клавир у трeшњару, песме, 2005, Ветров рукопис, песме, 2007, Вез на камену, бајке, 2011, Осмех на трегеру, песме, 2014, Осмехом се куле граде, песме, 2016, Шумски воз, песме, 2018, а за одрасле збирке хаику стихова: Добошари сунца, 2003. и Јесен у хербаријуму, 2009.

     Заступљена је у зборницима и антологијама и награђивана у земљи и иностранству (награде „Гордана Брајовић”, „Војислав Илић Млађи”, „Мома Димић”). Песме су јој превођене на енглески, мађарски, јапански, бугарски и русински језик. Књига Вез на камену преведена је на енглески језик и објављена у Сједињеним Америчким Државама (дигитално издање). На стихове њених песама за децу написана је музика па су и извођене на многим фестивалима. Члан је Удружења књижевника Србије. Судија је у пензији. Живи у Алексинцу.

Књижевница Љиљана Крстић је увек драги гост у нашој школској библиотеци.

Ученици наше школе, чланови Књижевног клуба „Ватра и живот“, и чланови Вршњачког тима, имали су част да о „Малом закону“ говоре на 56. сајму књига и графике у Нишу ове јесени.

Битка на Чегру

На данашњи дан пре 211 година, 1809. године, одиграла се чувена Битка на Чегру. Битка се водила између српских устаника и Турака. To је била пресудна битка у Првом српском устанку. 
Брдо Чегар налази се недалеко од Ниша.

„Како је текао Бој на Чегру“ можете читати на линку:
https://slovojuga.org.rs/kako-je-tekao-boj-na-cegru/

У овој бици својим јунаштвом истакао се ресавски војвода Стеван Синђелић. Он је био војсковођа у Првом српском устанку. Не могавши да победи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, пуцао је из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници, сам Синђелић и много Турака.

У знак освете и опомене турски паша је наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле-кула.

Кула је изграђена крајем лета 1809. године на путу за Цариград, на четвороугаоној основи, висине око 3 метра. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских јунака као опомена српском народу.

Над кулом је 1892. године подигнута капела која данас чува преосталих 58 лобања.

Ћеле-кула представља јединствен споменик такве врсте у свету и верно осликава турске злочине над српским народом.

Ћеле-кула је симбол борбе Срба за независност.

Данашњи изглед Куле
која се налази унутар капеле
Капела у којој је
Кула од лобања


Издвојена лобањ за коју се претпоставља да је лобања Стевана Синђелића

Француски песник и академик Алфон де Ламартин враћајући се из Цариграда 1833. године застао је пред Ћеле-кулом. Потресен записао је у белешкама (касније објављеним као књига “Пут на исток”) чувене речи: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен – темељац независности њихове отаџбине … Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили.”

Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог српског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића. То је споменик културе од изузетног значаја.

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом педесетогодишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1927.. Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Биста Стевана Синђелића на Чегру

Споменик на Чегру

Војвода Стеван Синђелић је омиљен у народу и оспевана у песмама.

Алекса Шантић,Песме

На данашњи дан 1868 рођен је Алекса Шантић, један од најзначајнијих песника српске лирике. Песник родољубља чије песме „Остајте овде“ и „Моја отаџбина“ осветљавају пут новим генерацијама, и памте се као стихови које су генерације ђака училе.

Песник великог срца, неуморни романтичар, који у своје љубавне песме уноси слике баште, бехара и шедрвара, по чему је остао препознатљив и радо читан. Једна од његових најпознатијих љубавних песма је „Емина“.

Алекса Шантић је испевао најјаче песме пркоса за социјално и национално обесправљен народ са најснажнијом „О, класје моје“. Певао је: „Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и јеца.“

Поезију Алексе Шантића читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/07/aleksa-santic.html

Алекса Шантић, биографија

Алекса Шантић, (Мостар, 27. мај 1868  — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа.За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу.Шантић је последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама — Пjесме, На старим огњиштима, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом О класjе моjе, Остаjте овдје и друге. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. године.

„Што те нема“, Алекса Шантић

Свети Ћирило и Методије, мисионари међу Словенима

ДАН СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КУЛТУРЕ, 24. МАЈ

Данас славимо успомену на Ћирила и Методија, који су заслужни за ширење писмености међу словенским народима.

На овај дан 863. године они су кренули на мисионарски пут међу Словене у Моравску.

Света браћа Ћирило и Методије, просветитељи словенских народа, извели су словенске народе  из многобоштва –  мрака незнања у пределе духовног знања и начинили их народима способним за културни и државни живот.

Данас се са захвалношћу сећамо њиховог великог и значајног рада и о њему читамо у тексту „Свети Ћирило и Методије – мисионари међу Словенима“, Гордане Јовановић, на линку:

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2013/0023-51641338011J.pdf

Они су оснивачи словенске књижевности и творци првог словенског писма – глагољице. То писмо су створили прилагођавањем грчке азбуке словенским гласовним потребама на које су превели више црквених књига.

Створили су први књижевни језик свих Словена – старословенски језик.

Свети Ћирило је говорио: „Пошто се хришћанство заснива на једнакости свих људи и народа, онда и њихови језици треба да буду једнаки у богослужењу. Проповедати хришћанство страним језиком који народ не разуме исто је што и говорити ветру.“

Њихови ученици Климент и Наум су касније саставили писмо ћирилилицу.

Дан словенске писмености је велики и значајан датум у историји свих словенских народа.

Споменик Светом Ћирилу и Методију у Охриду

Виолета В. Јовић, Думе за сваки дан

СВЕТСКИ ДАН ЗА КУЛТУРНУ РАЗНОЛИКОСТ ЗА ДИЈАЛОГ И РАЗВОЈ, 21. МАЈ

Декларацијом Генералне скупштине Уједињених нација 2002. године установљено је обележавање овог  дана. То је прилика да се представи културна разноликост у циљу остварења социјалне равнотеже, мира и друштвеног благостања.

Тим поводом читамо приче Виолете В. Јовић „Думе за сваки дан“ писане источносрбијанским говором који носи назив сврљишко-заплањски и део је призренско-тимочког дијалекта.

Књига садржи 367 прича које су ризнице преживљене животне мудрости које треба читати пажљиво јер је свака прича корак ка бољем у нама, и корак лакшег пред нама. Издвојила сам 15 дума, тек да заголицам вашу знатижељу. Коме се „Думе“ допадну може их у писаној форми прочитати све, јер „Овај књига, како и све књиге, неје писана за јед’н д’н, па се не мож за д’н ни прочита.
Књига се и не чита да рекнеш да си ју прочитал,
него да знаш да си прочитано продумал и разбрал, па
јоште да те на думање тера.
Који је писувал, писувал је спрам своје знање. Који
чита, чита спрам своје знање.
Д’н по д’н, дума по дума, да се продума…
Како што се дан’шњи д’н живи сал дан’с, такој се и
дан’шња дума дан’ске и дума.
Написана је како моја, а ти ју читаш како твоја да је.
И нек ти је на алал и здравје свака твоја дума која
се из овеј думе роди.“

КАКВО ЈЕ ТОЈ „ДУМА”

Дума је мисал.
Она како кладанац извира куде има жилу и има снагу
да избије, а тече на куде она иска.
Дума, је од тицу послободна, затој што никој не зна
куде је и док рекнеш „Моја је!” а она одавна одлетела и
траг неје остајила. Сал се сећаш да је била, ал која је никад
нема знајеш.
Затој думе за озбиљно држи. Думе не мож ток да
скренеш, ел неје река. Кладанац је. Извира.
Богат човек неје који има куће и имање, већ коме су
све думе на број.
А најбогат биће да је он’ј у чију је тапију кладанац.

ДУМА ЈЕ СЛОБОДА


Ако ти је Бог дал да си газда на своје думе, ће си
газда и на свој живот и сво своје имање.
Кућу кући, а чељад у њу и из њу пушти да газдују сас
своје думе.
Дума је слобода.
А човек који неје слободан је сточица.

ЖИВОТ ЈЕ КАЧЕЊЕ

Човек кад се роди, како да се не роди назам, него на
дно бунар, озидан, од двајестину метра.
Вода голема нема, тек колко жеђ да угаси. Оздол из
бунар види се парченце небо.
Човек се успрај, па се почне качи.
Стањује на камен. Јед’н под ноге, други над главу, у
руке…
Д’н по д’н. Камен по камен. Сваки камен неки наук…
И, једно јутро искочи из бунар!
Пред њег пукне небо, високо, али и поље, дугачко и
широко. Крај му га нема. Там, некуде у даљину модреју се
брда.
Какво ли има поза њи?
Појде човек, ногу пред ногу, метар по метар, батали
да мери, докле се некада укачи на оној брдо.
Кад, поза њег, пукло поље, равно и широко, крај му га
нема. Там, у даљину, белеје се планина.
Какво ли има поза њу?
Оди човек, у дужину и ширину, гледа небо у висину,
панти онија науми из бунар, у дубину…
Живот ти је качење и одење по мисал…

ПРАВИ КЉУЧ


Мудар је који уме да међу ум и реч напрај капију и
на њу тури катанац, а у џеп сто исти кључа на једну узицу.
Кад помисли, да се суне за кључ, па да тражи прави
кључ докле не продума да ли вреди да рекне оној што му
је на ум.
Кад некада и најде кључ, буде начисто да ли вреди
да откључује реч ел да ју у дукат претвори и у џеп тури, а
капију си закључи и кључеви врне у џеп.
Ионак никој не зна сас које се човек бори пре но
проговори…

ЗА СВАКУ СЕ ПЕСНУ МОРА ПЛАТИ


Не сади се лојзе колко ради гројзе за вино и комову
ракију, него и тичићи да се понаране.
За сваку се песну мора нешто плати.
Мора има који да човека развесели кад прооди проз
лојзе да пестује гројзе.

НЕ РУГАЈ ДЕТЕ


Пуштиш ли дете да се игра, па у туј игру извуче камен
сас који си потпрл дзадњи точак од кола пуна сас цреп за
покривање кућу, немој да кукаш над покршен цреп ни под
откријен кров.
Тој ти је исто како да си остајил мачку да варди
отклопено млеко.
Не ругај дете, не шутирај мачку, него себе углав ударај!

ОТКАКО НЕДОЧУЈЕМ, БОЉЕ РАЗУМИМ


Откако недочујем све боље разумим.
И телевизорав не појачујем него га утулим па гледам
вести.
Гледам људи у очи и знам који истин збори а који
л’же.
И ћутим си…
Како старејем, такој поголемо поштовање имам за
ћутање.

ПОШТОВАЊЕ ЗА ЋУТАЊЕ


Не потцењујте онија који ћуте.
Њиова је дума скупа.
А скупа се дума не уступа. Нарочито не на онија који
се сами никада нешто паметно не би сетили, а онеј паметне
речи које чују искористе да напричавају, препричавају и
допричавају, сплеткаре и торочу, џвањкају… такој да сваку
добру думу преобрате у јефтин трач и кој ће га знаје које…
Затој, поштовање за ћутање!
А још повише за процену када је за причање, а када
за ћутање…

КЊИГА НАД КЊИГЕ


Сви казују да је Свето писмо књига над књиге, а ја
думам да је тој ДЕТЕ.
У исто време га читаш и писујеш а оно чита и писује
теб!

РЕЧ ЈЕ ДУКАТ


Реч је дукат. Не арчи се за оној које се сас злато не
мери.
Пре но рекнеш – одмери вреди ли да врљаш дукат у
блато, ели да си у себ ризничариш злато.

ДОБРА РЕЧ


Дадеш добру реч доброме човеку и он од једну реч
млога добра дела начини. Дадеш добру реч лошему човеку,
а он од њу млога зла начини па ји, како гује, у пазуку носи
и варка прилику да ји на тебе напушта.
Само, не зна да гуја уапе онога који ју у недра носи.
А пред добру реч гуја не искака…

ЗРЕЈУ ТРЕШЊЕ


Зреју трешње. Качи се и зоби докле има. Брзо пројду.
Набери на оној које неје кадро да се укачи.
Али на трешњу не качи ниједно, ни оној што мазно
моли, ни оној што богоради.
Ел, кад се на трешњу укачи, прво ће теб на главу да
пљуне кочицу ако си му под ноге. Ако ли се најдеш и ти
у трешњу, кад си на грању под њег, наглав ће ти пљује,
кад си на грању над њег, ће подрипује да довати да га
повучеш да се поткачи и оно туј. А кад се извараш да му
пружиш руку да се поткачи, прво ће гледа да те повуче да
ти паднеш да би се оно поткачило. Ако те одма не обали,
чим стане с обе ноге прикај теб, сас лакат ће те у слабине,
да те обори од грању.
Док отрисаш прашину из бробињало у које си падал,
ће те напљује сас кочице озгор.
Одонде ће на сва уста ока како се први на туј грању
укачил, а ти си дош’л да га ометаш и не даваш му да зобе
зреле трешње које су, еве први пут у историју, родиле и тој
само за њег!

УПАЛИ СВИТКУ


Има га Бог, али, ако оћеш да на теб погледа мора
упалиш свитку.
Свитка неје буба, ни вењер, ни огањ…
А које је, белке, мора се помучиш, па ће само сјаји,
неће те питује.
Не видиш?
Па, човек и нема очи да тој види! И не треба људи да
виде. Има кој види.

ЗА СВЕ ИМА ПРАВО ВРЕМЕ


За све си у живот има право време.
Ако сливе једеш док су зелењаве, оће ватру да добијеш.
Ако вариво куснеш докле је кипело, оће се изгориш, па ће
после и кисело млеко да дуваш докле си жив.
Ако помислиш да ти се у неко доба лопов уселил у
живот да ти живот исиса, не изврљуј га, пушти нека исиса
све неваљашно за које неси ни знал да га имаш, ел се
добро за лоше не привата. Сам ци отиде кад помисли да је
узел тој што је тражил. Тражил је себ, ал себ у теб не могал
да најде. Ци живи попразан него што је у крађу пош’л
а ће дума да има што нема, па такој, сас главу пуну сас
празнорије ће одлати мислећи да је некуде горе… После ће
најде некога другога који ће му се учини згодан да му се
заврат закачи и крв му сиса.
А ти, пол’сно ци живиш кад ти сву лошотињу сасве
себ однесе. Ће ти остане оној што си у матер посисал, а тој
си ти. Тој и оној које си на тој у добар амин и сас благослов
приновил. На тој место куде мислиш да ти је отпразнил,
уд’ни босиљак. Да ти душу омије и на благо замирише, па
си иди по свој си пут. А пут се отвара само пред захвалнога…

ИГРАЈТЕ, ДЕЦА


Клашњене, пртене и шајачне дреје, прослуци и
антерије сас гајтани, оп’нци кљунаши и свињски сас врце
мож само на телевизор да видиш.
Богу фала да и он за нешто паметно послужи.
Гледам, деца млада и убава, сила у Бога, играју,
назам не стањују.
Како да се земља затресе, а небо отвори.
Дојде ми мисал на оној старо, што се нема врне…
Помицам ноге, ал’ отпаднице ни да мрдну.
Стеже ми се камен подгруди, туга ми се нека сас
милос’ помеша, заболе ме угруди.
А једна сл’за ми се завири у око, па се сваља низ
образ, низ мустаћ, уста.
Горка ли је сл’за старачка, кад би срце да заигра, а
ноге како туђе, дубари.
Еј, животе, кратак ли си…
Играјте, деца, играјте. Појте и летете.
Мен је овај дума остала и ваша слика насмејана да
ми сл’зу обрише…

ВИОЛЕТА В. ЈОВИЋ, БИОГРАФИЈА

Виолета В. Јовић рођена је у Нишу 8. марта 1966. године. Дипломирала на Правном факултету у Нишу. Живи у Нишу. Запослена на Универзитету у Нишу (генерални секретар Универзитета у Нишу).

Члан Удружења књижевника Србије.

Поезија и проза преведена на неколико језика. Заступљена у читанкама и лектирама, антологијама савремене српске књижевности, књижевним часописима, часописима за децу и зборницима. Награђивана за књижевност и сликарство, али и за свеукупан допринос очувању културне баштине и изворног стваралаштва.

Објављене књиге:

Писмо са Месеца, песме за децу, СКЦ Ниш, 2000,

Сунчев вез, песме за децу, ПРОСВЕТА Ниш, 2002,

Радовање и играње, песме за децу (заједно са Зораном Вучићем, Радославом Вучковићем и Русомиром Д. Арсићем), НКЦ 2002.,

Кад затворим очи, песме за децу, СКЦ Ниш, 2004,

Осења, роман, ПРОСВЕТА Ниш, 2004,

Немање, роман, СРПСКА КЊИГА Рума, 2005,

Неке важније ствари, песме за младе, СРПСКА КЊИГА, Рума 2006.,

„Љубичаста нит“ ВИТЕЗ Београд, 2007,

Преображење, роман, Књижевна заједница „Борисав Станковић“ Врање, 2008,

Бескућник, песме, СВЕН Ниш 2009,

Тен`ц, роман, СВЕН Ниш 2009,

Ја сам само песма, песме за децу и младе, СВЕН Ниш 2010,

Друга, Тен`ц, Немање, Осења, Преображење – МЕДИВЕСТ Ниш 2011. (објављено као петокњижје),

Одмица живот/Пројде живот (са Зораном Вучићем), песме,  Медивест 2012,

Свитац у очима, песме, Свици Ниш 2012.,(награда “Вечерњих новости “Гордана Брајовић” за најбољу књигу за децу у 2012.)

Нема књига, роман, Свици Ниш, 2013.,

Девети торник, приче, Културни центар Сврљиг (едиција БДЕЊЕ), 2014,

Шашава вила, песме за децу и младе, Медивест Ниш, 2014, 2015,

Сезона лова на свице, приче за децу и младе, BOOKLAND Београд, 2015, (награда „Момчило Тешић“)

До детета треба расти, Нишки културни центар, Ниш, 2015.,

Шта ако…, роман за децу и младе, Медивест, Ниш, 2015, 

И после детињства (са групом аутора), ГО Медијана-Наиспринт Ниш, 2016.

Пропас` и друге заборављене приче, приче на призренско-тимочком говору (сврљишко-заплањски дијалект), Медивест Ниш, 2016,

Деда Тикине думе, 101 прича на призренско-тимочком говору (сврљишко-заплањски дијалект), Медивест Ниш, 2017,

Како сам постао псето, роман за децу, ПЧЕЛИЦА Чачак, 2017.

Арис без тотела, роман за децу и младе,  BOOKLAND Београд, 2018.

Bivalvia, роман, Свици Ниш, 2019.,

Думе за сваки д`н, кратке приче на дијалекту, Свици Ниш, 2019.,

Bivalvia, роман, друго издање, Свици Ниш, 2020.,

Кад порастем бићу баба, приче за децу и младе, Фестивал хумора за децу Лазаревац, 2020.

Приредила значајан број (више од 30) зборника фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу и литерарних конкурса.

          Уметнички директор Медијана фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу у Нишу.

Амбасадор Републичке смотре ЧИТАЛИЋИ.

Председник Управног одбора КУД „Абрашевић“ Ниш (члан од 1980. са више од 1500 концерата широм света).

Мајка двоје деце коју је волела довољно да израсту у добре људе. Ђорђе је докторанд ФТН (архитектура), а Љубица студент 3. године ФТН-Графичко инжењерство и дизајн.

Виолета В. Јовић добитник је многобројних награда и признања:

  • ЗЛАТНЕ ЗНАЧКЕ Електронског факултета у Нишу за изузетан допринос раду и развоју Факултета, чији је секретар била у периоду од 2001 до 2017. године.
  • МАЈСКЕ ПЛАКЕТЕ општине Сврљиг за унапређење културне баштине и очување изворне традиције општине Сврљиг,
  • ПОВЕЉЕ Републичке смотре ЧИТАЛИЋА , као амбасадор Читалића, за предану подршку идеји повезаностии сарадње ради оплемењивања детињства магијом чудесних светова књиге,
  • ЗЛАТНЕ ПЛАКЕТЕ ВЕСНИНОГ ПРОЛЕЋА 2010,
  • ВИТЕЗОВЕ ПОВЕЉЕ за изузетан допринос у популаризацији књижевности за децу, 2007. године,
  • Награде Вечерњих новости ГОРДАНА БРАЈОВИЋ за најбољу књигу за децу и младе у 2012. години (књига СВИТАЦ У ОЧИМА),
  • Награде МОМЧИЛО ТЕШИЋ за најбољу књигу прича намењену деци и младима у 2015. години (књига: СЕЗОНА ЛОВА НА СВИЦЕ),
  • Награде ДРАГОМИР ЂОРЂЕВИЋ (2005, 2006) коју, као награду публике додељује Фестивал песника за децу „Булка“ Црвенка,
  • ДАРОВНИЦЕ ГО Медијана Ниш (2013) за изузетан допринос у организацији Медијана фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу,
  • Повеље РЕЧ БАШТИНЕ, Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Ниш за очување народног говора и стваралаштво на дијалекту ,
  • Награде БРАНА ЦВЕТКОВИЋ, коју додељује Дечки културни центар Београд за изузетан допринос стваралаштву за децу (2019),
  • Награде ЗЛАТНО ГАШИНО ПЕРО Фестивала хумора за децу у Лазаревцу (2019),
  • Награде за изузетан допринос локалној заједници ДАРОВНИЦА СВЕТЕ ПЕТКЕ Градске општине Медијана Ниш (2019).

Виолета В. Јовић, „Песма која хода“, је радо виђен гост у нашој школској библиотеци. Са њом одрастамо мудрији и срећнији за сваког пробуђеног „свица“ који остаје да светли на нашем животном путу.