Шешир професора Косте Вујића, Милован Витезовић

Коста Вујић, професор немачког језика Прве београдске гимназије је главни лик романа. Роман прати последњу, матурантску школску годину разреда коме је професор Вујић разредни старешина, а која је и његова последња година рада пред пензију. Радња је смештена на сам крај 19. века, а матуранти професора Вујића су они који ће касније обележити Србију свог времена: Јован Цвејић, Михаило Петровић Алас, Јаков Продановић, Милорад Митровић, Павле Поповић и други.

Роман „Шешир професора Косте Вујића“ читамо на линку:

Milovan Vitezović – Šešir profesora Koste Vujića

sesir_profesora_koste_vujica_vv

По овом популарном роману снимљена је и ТВ серија. На линку пред вама је прва епизода која ће употпунити ваш доживљај прочитаног.

 

Милован Витезовић, биографија

Српски писац, професор универзитета рођен у Витезовићима код Косјерића 11. септембра 1944. године . Пише песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Добитник је бројних награда

 

Мали принц, Антоан де Сент Егзипери

Пре 77 година, априла 1943. године, изашло је из штаме прво издање „Малог принца“.

„Мали принц“ је симболична прича о људима, њиховим животима, ставовима, односима, размишљањима, растанцима, пријатељству и љубави.

Мали принц није само главни лик, већ и истражитељ света људи. Због тог необичног истражитеља ова прича се увек изнова чита. Читају је сви узрасти. Свако у њој нађе своју мудрост, и подсети се зашто треба сачувати дете у себи.

Данас „Малог принца“ можете читати на линку:

Click to access antoine-de-saint-mali-princ.pdf

Или слушати аудио књигу

Неке од занимљивости које говоре о „Малом принцу“:

1 „Мали принц“ заузима треће место у свету по броју продатих књига, одмах после Библије и Марксовог „Капитала“. Постоји податак да је продат у више од 80 милиона примерака.

2. У књижевном свету носи титулу најбољег дела 20. века насталог у Француској.

3. Књига је преведена на 250 светских језика.

4. У свету постоји преко 200 различито осмишљених предњих корица ове књиге.

5. Пре него што је евро уведен као јединствена европска валута,  на француској новчаници од 50 франака налазио се лик Антоана де Сент Егзиперија и малог принц на својој планети.

6. Изглед тематског забавног парка у Француској отвореног 2013. године за инспирацију је имао ово дело. Парк је осмишљен тако да подсећа на чувену реченицу из књиге која каже: „Све одрасле особе су најпре била деца“.

poruke-sa-slikom-mali-princ

Антоан де Сент Егзипери, биографија
Антоан де Сент Егзипери био је француски писац и пилот. Рођен је 29. јун 1900, у Лиону у Француској. Велики значај за светску књижевност има његово дело Мали принц. Погинуо је у авионској несрећи током Другог светског рата 31. јул 1944. када се авион срушио у Средоземно море.
tmb-mali-princ-antoan-de-sent-egziperi5aec319b6c285

„Мали принц“ је права ризница мудрости. Неке сам издвојила за вас:

„Човек је усамљен и међу људима.“

„Тајанствена је земља суза.“

„Много је теже судити себи самоме него другима. Ако успеш себи добро судити, значи да си прави мудрац.“

„Мораш поднети две, три гусенице ако желиш да упознаш лептире.“

„Од сваког треба да тражиш само оно што он може да да.“

„Ако дозволиш да те припитоме, може да се деси и да заплачеш.“

„Човек само срцем добро види. Суштина се очима не да сагледати.“

„Само деца знају шта траже.“

„Оно што краси пустињу, рече Мали принц, то је што се у њој негде скрива бунар.“

„Људи купују ствари које их чекају готове у продавницама. Али нигде не постоји продавница у којој можеш да купиш пријатељство.“

0eefe9753340f012e43c18506e439ec9_orig

Крадљивица књига, Маркус Зусак

Данас је 23. април, Светски дан књиге и ауторских права. „Књига – то је чаробњак. Књига је преобразила свет. У њој је памћење људског рода, она је тумач људске мисли. Свет без књига – свет је дивљака.“ Николај Морзов

Књигу „Крадљивица књига“ можете читати на линку:

Markus Zusak – Kradljivica knjiga

 

kradljivica_knjiga-markus_zusak_v

 

Маркус Зусак, биографија

Маркус Зусак је аустралијски писац немачког порекла рођен 23. јуна 1975. године. Прославио се романом „Крадљивица књига“ који је преведен на више од 40 језика и десет година био најпродаванији роман у Њујорку. За романе „Крадљивица књига“ и „Гласник“, који су постали међународни бестселери, 2014. освојио је награду Маргарет А. Едвардс.

преузимање (2)

О књизи говори ученица наше школе Ива Д. Крстић, сада ученик 3. разреда Математичке гимназије у Београду.

 

Наша школска библиотека

У сусрет Светског дана књиге и ауторских права, 23. априла, провешћу вас кроз нашу школску библиотеку.

„Библиотеке су куће укупног људског памћења. У њима мирују речи и реченице које су највеће ризнице људског знања.“

DSCN6670

„Књиге су најтиши и најпоузданији пријатељи, најприступачнији и најмудрији саветници,  и најстрпљивији учитељи.“    

Библиотека Основне школе  „Бранко Миљковић“ у Нишу почела је са радом 1973. године, а 15. јануара 1996. године уписана је у Регистар библиотека Србије.

Библиотека се налази  у наменски опремљеној и прилагођеној просторији на спрату школе окружена кабинетима – увек доступна ђацима.

У простору је уређен део за потребе читаонице с четири читалачка места.

DSCN0386

Опрему, поред радног и читалачких столова, чине стандардне двостране металне полице и девет витрина, с преко 300 метара простора за смештај књижног фонда.

У књигу инвентара монографских публикација унето је  30150 књига.

Фонд библиотеке подељен је на наставнички и ученички.

Књиге су распоређене по разредима, а остатак фонда по областима и целинама.

DSCN6524

Приступ фонду је слободан за ђаке и они се у њему лако сналазе .

DSCN6523

                                                                                                                                                    Наставнички фондDSCN6675

„Човек вреди онолико колико језика говори“, полица са књигама, приручницима, уџбеницима и часописима на енглеском језику.

„Енглески кутак“DSCN6514

DSCN6671

У библиотеци се налазе сталне поставке  изложбе „Сећање на Бранка Миљковића“, и изложба поклоњених књига са посветом аутора. У складу са јубилејима који се обележавају током школске године смењују се изложбе.

DSCN6520

Део библиотеке намењен изложбеним активностимаDSCN6672

Позајмљивање књига врши се преко читалачких картона, појединачно и за цело одељење.

DSCN6673

У библиотеци, као библиотечка секција, постоји Књижевни клуб „Ватра и живот“ који окупља младе литерарце.

 

26731780_10212131262057053_6549024351566964480_n

Књижевни клуб „Ватра и живот“ основан је 26. децембра 1974. године и активно је радио до 1980. године. Од 2007. године, са доласком Драгане Пешић Главашевић на место библиотекара школе, Књижевни клуб поново окупља талентоване ученике који имају велику одговорност да сачувају песнички дух и не прекину песничку нит са песником чије име школа  једина у Србији носи.

Деца песници заступљена у билтену СретањаОни чувају благо лепих речи, негују га и оплемењују

У оквиру библиотеке од школске 2011-2012. године установљен је јединствен литерарни конкурс „Бранково перо“ за најбољу песму подељену у две категорије, од 1-4. разреда и од 5-8. разреда.

„Бранково перо“ 54514434_1836338289805188_3602351412329054208_n

Библиотеку и ученике школе, током њеног дугогодишњег рада, посетили су  песници: Десанка Максимовић, Мира Алечковић, Гроздана Олујић, Бранко Ћопић, Добрица Ерић, Иван Цековић, Тома Миловановић, Бранко Радичевић, Драган Лукић и други савремени ствараоци. Библиотека је од 2007. године угостила писце: Светлану Перовић, Слађану Стојановић,  Сашу Хаџи Танчића, Мињу Илијеву, Гордану Пешић, Милу Ђорђевић, Вице Петровића, Светолика Мићовића, Божу Зечевића, Радослава Стојановића-Шекспира, Мирјану Балтезаревић, Ружицу Петровић, Веру Цветановић, Радосава Стојановића, Сашу Тодоровића, Милоја Дончића,  Русомира Арсића, Недељка Попадића, Дарка Главаша, Виолету Јовић, Мирослава Мишу Бакрача, Биљану Станојевић, академика Матију Бећковића, Љиљану Крстић, Милијану Јовановић, Љубинку Вранић, Власту Ценића, Драгишу Ераковића, Надежду Михајловић, Аниту Пешић, Драгана Ј. Ристића, Станију Пљевајчић,  и друге завичајне песнике, посебно песнике учеснике „Сусрета између два света“ који негују сећање на Бранка Миљковића.

М. Бећковић наш гост

Академик Матија Бећковић у нашој библиотеци говори о неисписаним страницама дневника Бранка Миљковића

Библиотеци и Књижевном клубу писао је и Иво Андрић. Његово писмо и књига са посветом чува се у библиотеци као посебна драгоценост.

У библиотеци се чува и пожутело писмо у рукопису Бранка Ћопића и књига са посветом.

Библиотека негује сарадњу са Народном библиотеком Стеван Сремац Ниш, Одељењем књиге за децу од којег је 16. септембра 2012. године, на Дан обележавања 65. годишњице од оснивања Одељења књиге за децу, добила  Захвалницу „за доследну и успешну сарадњу“.

Библиотека има активну сарадњу са Удружењем књижевника „Бранко Миљковић“ Ниш од којег је 18. октобра 2008. добила Повељу „Бранково писмо“  и Удружењем писаца „Чегар“ Ниш које је 11. маја 2012.године поводом 5. годишњице оснивања доделило библиотеци  Јубиларно признање „за изванредну сарадњу са Удружење писаца „Чегар“ Ниш на помоћи деци писцима и афирмацију и развој дечјег књижевног стваралаштва“. Библиотека  сарађује са Савезом потомака ратника ослободилачких ратова Србије од 1912 – 1920. године Општинске организације Палилула од које је 18. априла 2008. године добила Захвалницу „за допринос чувању и развијању традиција ослободилачких ратова Србије, јачања моралне снаге народа и одбране отаџбине у савременим условима “, и 25. јануара 2013. године Завет „Завет вама остављамо, ко зеницу ока свога, сачувајте наша дела, помого вам Господ Бог“. Библиотека сарађује са Нишким културним центром од кога је јуна 2008. године поводом обележавања 5. дечје уметничке колоније „Грачаница – Сићево 2008.“ добила Признање „за допринос у реализацији колоније и помоћи деци са Косова и Метохије“. Остварена је међубиблиотечка сарадња са библиотекама Основних школа „Цар Константин“, „Бубањски хероји“, „Доситеј Обрадовић“ и средњом стручном школом „Мија Станимировић“.

На основу чл.18, чл. 26. став 1. тач. 4. Закона о библиотечкој делатности овлашћена лица Одељења за матичне послове Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Ниш обавила су надзор над стручним радом школске библиотеке: 2008, 2010, 2012, 2014, 2016, 2018. и 2020. године. 2008. године органи школе усвојили су Правилник о раду библиотеке чиме су регулисана сва организациона питања и начин обављања библиотечке делатности.

Библиотека Основне школе  „Бранко Миљковић“ у Нишу није само место где се чувају књиге већ је и „полица – лек за душу“.

DSCN6511

Библиотека доприноси очувању културе читања и писања код ученика и омогућава им стицање вештина за целоживотно учење, развија њихову машту и помаже да постану одговорни грађани и добри људи.

DSCN6398

У библиотеци ОШ „Бранко Миљковић“ Ниш негују се чаробни светови уметничке маште, књижевне речи и читалачке радости.

15036185_1622161918085024_2034069627279314536_n

„Спас и пропаст књижевности лежи у школама. Тамо настаје љубав ка читању или се заувек сахрањује“.                    

 

 

                                                   

Ускршње песме за децу

УСКРШЊЕ ЈУТРО
Ускршње јутро кад се јави
сваком на лицу осмех заблиста
Данас је празник, данас се слави
дан васкрсења Исуса Христа.
Шарена јаја на столу стоје
у исплетеној корпи од прућа,
свако од нас ће добити своје,
остаће једно – наш чуваркућа.
Поздравимо спаситеља,
његова је била жеља
да нас води љубав, вера, нада.
Човечанство нека цело
Исусово следи дело.
Easter-egg-tappin-in-Serbia

 

„Чаролија“,  композиција Ускршње јутри

 

ШАРЕНА ЈАЈА

Када Ускрс дође јаја се шарене
плава, жута, црвена у кући код мене
Када Ускрс дође радују се деца
на љусци сличица насмејаног зеца.
Шарене се јаја у корпици сјајна
ускршња ми јаја лепа као тајна!

unnamed

 

УСКРШЊА ПЕСМА

Моја бака јаје шара
и са коком разговара
,,Снеси, коко, јаја још,
нек их буде пуни кош,
да се деца такмиче
док слушају старе приче
како је Исус васкрсао,
у небо се издигао,
па сад пази на све нас,
сваки дан и сваки час,“
Кока као да све зна
каратко рече ,,Ко-ко-да“

347535_kokoska-i-jaja_ls

УСКРС
Ускршње јутро код се јави
сваком на лицу осмех заблиста
Данас је празник, данас се слави
дан васкрсења Исуса Христа.
Шарена јаја на столу стоје
у исплетеној корпи од прућа,
свако од нас ће добити своје,
остаће једно – наш чуваркућа.
Поздравимо спаситеља,
његова је била жеља
да нас води љубав, вера, нада.
Човечанство нека цело
Исусово следи дело.
unnamed (1)

 

 

 

 

 

Иза ових чудних врата, Вера Цветановић

На данашњи дан рођена је песникиња, чије име „везује, повезује, обавезује“, Вера Цветановић.

Данас читамо њену збирку песама за децу „Иза ових чудних врата“.

79483484_1629965803821196_8020151418625196032_n

 

Целу збирку песама можете читати на линку:

Иза ових чудних врата

20150112_195948

 

DSCN6307

Вера Цветановић, део биографија

Вера Цветановић живи и ствара у Бабушници и Нишу. Бави се уређивачком и новинарском делатношћу, лектуром и уређивањем књига. Пише песме за децу и одрасле, хаику, приче, басне, драме, есеје, стручну литературу. Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима, антологијама. Објавила је 25 књига.Носилац је бројних награда и признања  (неке од значајнијих: Вукова повеља, Доситејева награда,  награда Васа Пелагић, Бранка Миљковића, Светосавска повеља, Витезова златна повеља.

 

 

Песникиња Вера Цветановић је неколико пута била госг у нашој школској библиотеци дарујући нам увек веру, осмех и песму.

   DSCN6284

 

Из збирке издвајам три песме:

 

Необично чудна врата

 

Ух, како ме силно маме,

само малко да завирим.

Док не сазнам шта је иза,

нећу моћи да се смирим.

 

Многа су ме врата разна

дочекала, испратила,

ал’ ниједна као ова

примамљива нису била.

 

Лако ћу их отворити.

Не, нећу их  затворити,

свако ко је знатижељан,

може ми се придружити.

 

Пространо је и широко.

Места, за хиљаду двоје.

Овде нико не говори

ово је моје, а ово твоје.

 

Иста права сви имају

свакоме се једнако даје.

У овој кући се слатко живи.

Ко овде уђе, тај се не каје.

 

Шетам по њеним одајама,

час се смрзнем, час загрејем.

Речи, приче с разних страна,

лепо ми је па се смејем.

Одавде скоро отићи нећу,

овде ћу дане дановати,

овде ћу се преселити,

овде ћу радо становати!

 

Молитва

Три прста од чела крећу

Осмехом нам лице блиста,

колач славски је пред нама

све у  име Бога Христа.

 

Док се здравица припрема,

у мом дому крепост дише.

Свечано је и побожно,

на тамјан мирише.

 

И молитва тиха креће

поред упаљене свеће:

 

Поље да роди пшеницу красну

и погача да буде врућа,

у саћу меда, у бачви вина.

и дечице пуна кућа!

 

Тече молитва, побожно, тихо,

Осмех на лицима сија и блиста,

за мир и радост, љубав и срећу

у име Бога, у име Христа!

 

 

Школа

 

Има једна дивна кућа,

Сви је знају широм света,

Једна кућа свемогућа,

По мери детета.

 

У њој нема сете,

Ни туге ни бола,

То је кућа среће,

А зове се школа.

 

Кад у њеним вртовима

Процвета другарство,

Тада ова дивна кућа

Заличи на царство.

 

Подједнако пружа свима

Ко ватрено зна да жели;

Сваког уме да научи

И да развесели.

 

У њој нема циле миле

Нити преко везе,

Добићеш сва права

Након обавезе.

 

Најлепше се овде живи

У радосној дечјој причи

Пуној бројки, лепих речи,

Ту на бајку живот личи.

 

Војислав Илић, Изабране песме

izabrane-pesme-vojislav-ilic_19556

На данашњи дан 1862. године у Београду рођен је Војислав Илић, песник, син песника Јована Илића. Проживео кратак и тежак живот. Болешљив још од детињства, он је слабо марио за учење. Школу је напустио после трећег разреда гимназије због слабог успеха. Касније је на своју руку похађао предавања у Великој школи, активно учествовао у књижевном и политичком животу студентске омладине, али испите није полагао. Његовом образовању је помогло што му је дом био стециште књижевника и песника. Ту је упознао Ђуру Јакшића, те се касније и оженио једном од Јакшићевих кћери.

У животу у многоме је делио судбину других писаца свог времена. Иако је писао кратко време, свега петнаестак година, оставио је обимно и разноврсно дело. За живота је објавио три збирке песама (1887, 1889, 1892), којима треба додати велики број песама расутих по часописима и заосталих у рукопису. Неколико слабих прозних покушаја показују да је Војислав, слично Бранку и Змају, био првенствено песник, да је умео добро писати само у стиху.

Илић је у српском песништву извршио одлучан раскид с романтизмом. У неким песмама он је био гласник напредних идеја свог доба, оштар критичар друштвених и политичких изопачености. Али, његова поезија, гледана у целини, супротна је духу тенденциозне књижевности за коју се залагао програмски реализам. Својим естетизомом и формализмом Илић је отворио пут друкчијој поезији, поезији којој је подједнако страна оријентација реалиста на обичну стварност и захтеви идеолога за укључивање књижевности у друштвене и политичке борбе, поезији у којој је најважнији моменат брига за саму себе, за своје властито уметничко биће.

Умро је у Београду 21. јануара 1894. године.

Читамо неке од његових најпознатијих песама: Исповест, Грм, Небески звуци, У позну јесен, Вече, Дух прошлости, Зимско јутро, Зимска идила, Свети Сава, У тешком часу.

 

Исповест
I
На трошном чуну, без крма и наде,
У мени вера губи се и мре;
Ја ништа више не верујем, ништа!
Ил’ боље рећи: ја верујем све.На мору бурном људскога живота
Прерано ја сам упознао свет:
За мене живот ништава је сенка,
За мене живот отрован је цвет.Трпи и живи!… Пријатељу драги,
О многом чему мислио сам ја
О благо оном ко не мисли ништа,
Тај мање тужи, мање јада зна!Весело чедо Аркадије цветне,
Он не зна шта је трње, шта је кам;
За кршне кланце он је слушô можда.
Али по њима није ишô сам.За њега свет је перивој од ружа,
По цвећу шеће као паун млад,
Његова душа језеро је мирно,
Његов се никад не колеба над.II
Бурне су страсти извор многих зала,
Несрећи људској почетак је страст;
Море живота оне страшно муте,
Над људском душом њихова је власт.Триумвир силни, овладатељ света,
Презире гордо у заносу све,
И војску своју жртвује и царство,
И, грозно павши, од љубави мре.Акцијум виде неизбројне жртве,
Пожар галија, поразу и јад
Многа је звезда утрнула тада,
Многа је мајка закукала тад!

Чудни су пути којим страсти воде,
Ал’ све што живи ове путе зна:
Садашњост њина непобедљив град је,
Прошлост је њина пепео и пра’.

Па кад је тако – тако мора да је!
Залуд је, дакле, кукњава и плач:
У борби с њима не помаже ништа
Блажена мудрост, очајнички мач.

 

Грм

Mуњом опаљен грм на суром пропланку стоји,
Кô црн и мрачан див. И густе травице сплет
Горди му увија стас – и горски несташан лахор
Лелуја шарен цвет.

И зима дође већ, и својом студеном руком
Покида накит сав и гору обнажи сву,
Ал’ многа зима још са хладним ветром ће доћи,
А он ће бити ту.

 

 

Небески звуци

 

На крилу рајских снова, у часу тишине бајне,

Побожну душу диже лахора благи лет,

Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне,

И смерна душа види небески, зрачни свет.

Светови доле блуде… Над њима вечност тавна

Спокојно, тихо спушта копрене своје скут,

И круна божијег труда, светило ведрога дана,

У мирном ходу своме свршава дневни пут.

Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога,

Херувим с пажњом следи времена бурни ход,

И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога,

И песмом својом снажи самртни људски род.

У току бурних дана ти благи, небески гласи,

Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,

И у том слатком часу пожуда адска се гаси,

И смерна, света љубав таласа људску груд.

Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни

Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг

Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни,

И слатки мирис буди и шумор, тих и благ.

 

 

Елегија

Хладна је јесен; и суморно вече 

Над пустим пољем разастире мрак;
А студен ветар са увелим лишћем
Таласа, сече магловити зрак.

И нигде зрака од живота нема,
Пролетњи давно изумро је крас;
Кишица сипи… А из села малог
Вечерњег звона разлеже се глас…

И страхом срце учас се притаји
Гледајућ мутно на јесењи дан
Ах, шта су снови и бескрајне жеље,
Кад живот пада као тихи сан!…

 

У позну јесен

Чуј како јауче ветар кроз пусте пољане наше,
И густе слојеве магле у влажни ваља дô…
Са криком узлеће гавран и крŷжи над мојом главом,
Мутно је небо сво.Фркће окисô коњиц И журно у село граби,
И већ пред собом видим убог и стари дом:
На прагу старица стоји и мокру живину ваби,
И с репом косматим својим огроман зељов с њом
А ветар суморно звижди кроз црна и пуста поља,
И густе слојеве магле у влажни вала дô…
Са криком узлеће гавран и кружи над мојом главом,
Мутно је небо сво.
Љубав
О што ме, срце, гониш ти,
И мориш духа моћ?
Сунце је зашло – мирно спи,
Тавна се спушта ноћ…Да, тија поноћ шири лет,
Све живо снева сан;
У светле снове пада свет,
И светли чека дан;Ал’ ноћ кад падне, бајна ноћ!
Почињем песму ја
И те је песме силна моћ,
Младост јој име зна!И стократно је срећан свак
Те песме ко је плен;
Живота у њој трепти зрак,
И бол је сладак њен!О, пусти да њом певам ја
И срећу, бол и јад:
Јер тешко теби ако та
Изумре песма кад!
Вече
Румене пруге већ шарају далеки запад,

Клонуо почива свет. Са мирних далеких поља
Уморни ратар с песмом журно се ноћишту спрема,
И само час по час зајечи шарена дола

Од шкрипе точкова колских. Гонећи весела стада
Безбрижно пастир млад у звучне двојнице свира,
А његов космати пас, подвивши репину лено,
Корача упоред с њим. Копрена дубоког мира

Увија поља и равни. Румене пруге се гасе
И бледи месечев зрак, светило небеских двора,
Кроз маглу диже се већ – и нема, дубока тама
Доводи бајну ноћ са сињег незнаног мора.

Све грли мир и сан. Покашто заурла само
Суседов стари пас, ил’ позно дошавши с рада,
Испреже ратар плуг и стоку уморну поји,
И ђерам шкрипи све и вода жуборећ пада.

Љубим те, душо

Сумрачак пада; тишина се свија,

У миљу тоне васиона сва;

Вечерња звезда трепери и сија:

Весело све је – само нисам ја!

Немир ми стискô уморене груди,

Несрећно срце што љубити зна!

Кроз тиха поља срдашце ми жуди

Далеко тамо, у бајнији свет:

Да злато своје иза санка буди

Уз гласак фруле, уз уздисај клет…

Ил’ да јој шапне поветарцем благим:

Љубим те, душо, више него свет!

Дух прошлости
Са старих руина, кад поноћ царује свуди,
Диже се прошлости дух. Озарен буктињом славе,
Он тајом жуди, ил’ кроз ноћ суморно блуди,
Кô бледи призрак умрлих снова и јаве…И тихом песмом, и благим небеским гласом,
Он с тугом буди прошлости давно време;
И смерне звезде трепере чудним красом,
Док песма тоне у бескраје неме…Све стрепи, слуша… И пастир иза сна се буди,
Па сву ноћ прати суморне ове гласе,
И залуд одзив чека – већ плава зорица руди,
И бледа кандила ноћи на плавом небу се гасе…
Зимско јутро
Јутро је. Оштар мраз спалио зелено лисје,
А танак и бео снег покрио поља и равни,
И сниски, тршчани кров, У даљини губе се брези
И круже видокруг тавни.У селу влада мир. Још нико устао није,
А будан петао већ, живосно лупнувши крилом,
Поздравља зимски дан  и звучним ремети гласом
Тај мир у часу милом.Ил’ кадкад само тек звиждање јасно се чује
И тежак, промуко глас. То ловац пролази селом,
И брже мамећи псе, погурен у поље жури,
Покривен копреном белом.Свуда је пустош и мир. Ноћна се кандила гасе
А свежи, јутарњи дах, прелеће долине мирне,
И шум се разлеже благ, кад својим студеним крилом
У голе гранчице дирне…
Зимска идила
Зима је покрила снегом долине и поља равна,
И тавне високе горе. Вихори снежног праха
По пустом вију се пољу, и цела природа ћути,
И листак последњи вене од зимског студеног даха.Весело пуцкара пламен у скромној избици нашој,
И мачак на банку дрема. Кроз таму вечери бледе
Дугачке и светле сенке по зиду чудно се вију,
А око огњишта сниског озебла дечица седе.Деда узео лулу и с пажњом о длан је бије,
Па испод појаса вади листове дувана сува,
И кад их изгњави добро, он онда напуни лулу,
И мирно пушећи слуша ветрину што пољем дува.По кашто зашкрипе селом волујска дрвена кола,
И гавран над њиме гракне. За тим се разговор чује.
То се комшија Панта, сигурно из горе враћа,
Па журно испреже стоку и чељад по кући псује.

 

Свети Сава

Ко удара тако позно у дубини ноћног мира

на капији затвореног светогорског манастира?

„Већ је прошло давно вече, и нема се поноћ хвата,

седи оци, калуђери, отвор`те ми тешка врата.
Светлости ми душа хоће, а одмора слабе ноге,

клонуло је моје тело, уморне су моје ноге –

ал` је крепка воља моја, што ме ноћас вама води,

да посветим живот роду, отаџбини и слободи.
Презрео сам царске дворе, царску круну и порфиру,

и сад, ево, светлост тражим у скромноме манастиру.

Отвор`те ми, часни оци, манастирска тешка врата

и примите царског сина ко најмлађег свога брата“.
Зашкрипаше тешка врата, а над њима сова прну

и с крештањем разви крила и склони се у ноћ црну.

А на прагу храма светог, где се Божје име слави,

са буктињом упаљеном, настојник се отац јави.
Он буктињу горе диже, изнад своје главе свете,

и угледа, чудећи се, безазлено босо дете.

Високо му бледо чело, помршене густе власи,

али чело узвишено божанствена мудрост краси.
За руку га старац узе, пољуби му чело бледо,

а кроз сузе прошапута: „Примамо те, мило чедо“.
Векови су прохујали од чудесне оне ноћи,

векови су прохујали и многи ће јоште проћи.

Ал` то дете јоште живи, јер његова живи слава,

јер то дете беше Растко, син Немањин – Свети Сава.

 

 

У тешком часу

У тешком часу болести и туге
ја бацам поглед у минуло доба,
и питам савест: је ли мирна она
пред вечним мраком отворена гроба?

Могући пламен племенитих страсти
коме је богу на жртвеник дала?
Је л’ жива вера, је ли пала нада
у мору људских клевета и зала?

А савест мени: „Не плашим се смрти,
ја мирно идем у пределе мрака:
жива је вера у општега оца,
и нада моја силна је и јака.

За љубав мира ближњих око тебе,
мирна и строга, из твојих сам груди
небеску твоју љубав одагнала,
не траЖећ хвале од ближњих, од људи.

Убијен тугом кад си готов био
проклети вољу промисла и моју,
ја сам мудрошћу окрепити знала
за нове жртве болну душу твоју.

И ти си онда, сузом обливене,
љубави рајској своје жице дао…
Певô си љубав чисту и невину,
мада си у њој само тугу знао!

Ја сам у срцу подстицала твоме
божански огањ, који душу грије –
венац те зато није украшавô,
ал’ те ни подсмех колебао није.

Тирани нису твоје хвале чули,
а сатрапима си пљунуо у лице,
спокојан буди ако самрт хтедне
на лири твојој да покида жице.

Дух твоје драге међ’ звездама горе,
кад оставите прах свој у долини,
са духом твојим стопиће се благо,
ко један уздах, као звук једини.“

 

 

 

За тебе љубави моја, Жак Превер

На данашњи дан 1977. године Жак Превер, песником љубави, пријатељства и среће, преселио се „на земљу која се у звезде рачуна“.

Данас читамо избор песама из његове збирке „За тебе љубави моја“

img435

Deca кad se vole

Deca kad se vole
ljube se stojeći
po kapijama noći
dok prolaznici ukazuju prstom na njih.

Ali decu kad se vole
Baš briga
da l’ ih ko vidi
jer tu su samo njihove senke
treperave u noći
koje izazivaju kod prolaznika
bes,
prezir,
smeh
i zavist.

Deca kad se vole
nisu ovde ni za koga.
Tada su dalje odavde
nego što je noć,
i mnogo dalje
nego što je dan.
Ona su
u zaslepljujućoj svetlosti
prve ljubavi.

 

Bašta

Hiljade i hiljade godina
neće biti dovoljno
da iskažu
onaj tren večnosti
kad si me poljubila,
kad sam te poljubio,
jednoga zimskog praskozorja
u parku Monsuri u Parizu,
na zemlji
koja se u zvezde računa.

 

Poljubi me
To je bilo u jednom kvartu
Grada Svetlosti
gde nikada nema vazduha,
gde samo tame ima,
i zimi i leti večno traje zima.

Stajala je na stepeništu,
on kraj nje
i ona kraj njega.
Bila je noć.
Sumporni smrad je zalivao stepenice
jer su to poslepodne tamanili stenice,
i ona mu kaže:
„O kako je ovde mračno,
tu nema vazduha,
tu samo tame ima,
zimi i leti večno traje zima,
sunce našeg dragog Boga
ne stiže u kuće naše,
ono ima dosta posla dok obasja bogataše.
O! Stisni me u zagrljaj
i ljubi me,
ljubi strasno,
kasnije već biće kasno,
a ovde se od svega crkava,
il` se smrkneš il` se gušiš,
ovde nema vazduha
i prestaneš li da me ljubiš
čini mi se da ću se udaviti.
Ti imaš petnaest godina
i ja imam petnaest,
udvoje to je trideset,
a u trideset nismo više deca,
imamo dovoljno godina za rad,
imamo dovoljno godina za poljupce.
Kasnije već biće kasno,
naš život to je sada
ljubi me!

 

Buket
Šta tu radiš devojčice
sa tim cvećem tek ubranim?

Šta tu radiš devojko
sa tim cvećem ne više svežim.

Šta tu radiš lepa ženo
sa tim cvećem koje vene?

Šta tu radiš starice
sa tim cvećem davno uvelim.

– Čekam pobednika.

 

Jednog lepog jutra

Nikog se nije bojao,
ničeg se nije plašio,
ali jednog jutra,
jednog lepog jutra
učini mu se da je video nešto,
al’ reče sebi: „Verovatno ništa.“

I imao je pravo
tako kako je on shvatio stvari
to i nije bilo ništa,
ali tog jutra,
tog istog jutra
učini mu se da je nekog čuo,
otvori vrata
i zatvori ih rekavši: „Niko.“

I imao je pravo
tako kako je on shvatao stvari
nije ni bilo nikog
ali ga odjednom uhvati strah
i razumede da je sam
ali ipak nije baš sasvim sam,
i tek tada vide:
Niko i Ništa stoje ispred njega.

 

Barbara

Sećaš li se Barbara,
padala je kiša neprestana
nad Brestom toga dana,
a ti si išla nasmejana,
pokisla, ustreptala, blistava,
pod krupnim kapima kiše..

Seti se, Barbara,
sretoh te u ulici Sijam,
smejala si se – i ja sam ti se osmehnuo,
sećaš li se, Barbara?

Nisam te poznavao,
a nisi ni ti mene
sećaš li se,
seti se ipak toga dana
i ne zaboravi ga.

Jedan čovek što stajao je pod strehom zaklonjen,
zovnuo te, Barbara
i ti si potrčala njemu po kiši,
pokisla, ustreptala, blistava
i bacila mu se u zagrljaj.

Sećaš se toga, Barbara,
i ne ljuti se što ti kažem ti,
jer kažem ti svakom koga volim,
čak i kad ga ne poznajem.

Sećaš li se, Barbara
i ne zaboravi nikad –
tu mudru i radosnu kišu
na tvom srećnom licu
tu kišu nad morem,
po brodogradilištu
nad lađom iz Cezana..

Oh, Barbara
kakva je svinjarija taj rat,
i šta je sa tobom sada
pod kišom od gvožđa,
od vatre, čelika, krvi.

I onaj koji te je stezao u zagrljaju,
zaljubljeno, strasno
da li je mrtav, nestao ili još živ.

Oh, Barbara
još uvek kiša pada nad Brestom
kao što je padala nekada.
Ali nije to isto, jer sve je porušeno.
To su samo posmrtne kapi užasa i očaja,
to više nije ni pljusak
gvožđa, čelika i krvi,
već samo oblaci koji nestaju kao psi,
kao psi što prominu
vodenim strujama duž Bresta,
da istrunu negde daleko,
vrlo daleko od Bresta,
od koga nije ostalo ništa.

 

12966471_1101816353191221_1247819989_n

Жак Превер, биографија

Жак Превер ( Jacques Prévert) рођен је фебруара 1900. на Неји на Сени. Живео је до 11. априла 1977. године. Један је од најчитанијих француских и светских песника XX века. Познат и по сценаријима за филмове Марсела Карнеа „Обала у магли“, „Хотел Север“, „Деца раја“ и „Љубавници из Вероне“.

Избирачица, Коста Трифковић

Драмски текст „Избирачица“ читајте на линку:

https://drive.google.com/file/d/11HmAhodY9bL_CcI9HbXPJHvolYgclIUu/view

Драматизација „Избирачице“ Косте Трифковића, рад ученика VI разреда, ОШ „Ђура Јакшић“ Чуруг

 

H78DaSZ

 

Коста Трифковић, биографија

Коста Трифковић, писац који је живот посветио драмској књижевности, рођен је 1843. године у Новом Саду у грађанској породици. Ту је учио основну школу и гимназију, док је више разреде гимназије завршио на страни – у Винковцима и Пешти, а поморску школу у Ријеци. Једно време (1862-1863) је био морнар, пловећи на трговачком једрењаку као официрски приправник – писар. Кад виде да морнарски живот није тако романтичан какав му је изгледао, он га напусти и на Ријеци заврши гимназију. Коначно је ту стекао гимназијско образовање положивши испит зрелости 1864. године. После је свршио права у Пожуну (Братислави) 1867. године. По дипломирању као приправник ступио је у новосадску адвокатску канцеларију Ђорђа Вукићевића. Већ почетком 1868. године постао је протоколиста у градском суду у Пешти, али ту не остаје дуго. Крајем исте године дефинитивно се скрасио у Новом Саду. Постао је прво општински чиновник градског Магистрата, у време кадa je Лаза Костић био велики бележник. Године 1869. Трифковић у Пешти полаже адвокатски испит, да би идуће године био изабран за сенатора и председника варошког суда у Новом Саду. Међутим амбициозни Коста, и поред свег труда и способности није успео да буде именован и за краљевског судију. Зато се огорчен опредељује да буде само адвокат у Новом Саду. Мада је целог живота био слабог здравља, имао је мада кратак ипак сређен и срећан породични живот. У родном граду је живео све до смрти 1875. године, која га је задесила у 32. години.

Коста Трифковић је један од ретких позоришних људи код Срба који је живот посветио нашој оскудној драмској књижевности, и то комедији. Неговао је „прозну реалистичку комедију“. У јавности се први пут јавља 1870. године. Драму „Избирачицу“ објављује 1872. Драма живи и данас кроз смех читаоца.

 

 

Поезија Рома

Поводом 8. априла, Међународног дана Рома, читамо песме ромских песника на ромском и српском језику и кроз поезију упознајемо један мали народ великог срца и душе.

unnamed

Застава Рома

Застава Рома је међународна застава ромског народа усвојена на Првом конгресу Рома 1971. године одржаном у Лондону. Застава се састоји од плаве и зелене боје које представљају небо и земљу. На средини заставе налази се точак, црвена чакра, који представља миграцију Рома.

 

Ђелем, ђелем (у преводу Путовао сам, путовао сам) међународна химна ромског народа.

ромски српски
Gelem, gelem, lungone dromensa
Maladilem bakhtale Romensa
A Romale katar tumen aven,
E tsarensa bahktale dromensa?A Romale, A ChavaleVi man sas ek bari familiya,
Murdadas la e kali legiya
Aven mansa sa lumniake Roma,
Kai putaile e romane droma
Ake vriama, usti Rom akana,
Men khutasa misto kai kerasaA Romale, A Chavale
Идем, идем на далеки пут
И упознајем срећне Роме
О Роми одакле сте,
Са шатором покрај срећних путева?О Роми, О народе ромскиИмао сам некада велику породицу,
Али Црне легије су их убиле
Пођите са мном Роми из целога света
За Роме су путеви отворени
Сада је време, устаните Роми сви,
Дићи ћемо се високо ако се потрудимоО Роми, О народе ромски

 

 

 

Прву збирку поезије на ромском језику у бившој Југославији – Rom rodel than talav kham (Ром тражи место под сунцем) објавио је Рајко Ђурић, 1969. године. Први покушај заједничког представљања ромских песника, била је збирка ЈАГА – ВАТРЕ објављена је 1984. године у Лесковцу поводом Смотре културних достигнућа Рома Србије и сачињена је од песама учесника смотре. Избор песама сачинио је професор Рајко Ђурић.

Поводом 25. Смотре културних достигнућа Рома Србије у Нишу, 1999. године објављена је књига под називом Ромска поезија, коју су приредили Алија Краснићи и Мехмед Саћип. У поднаслову стоји да је то Антологија ромске поезије у Југославији. Један од приређивача, Мехмед Саћип.

На наредној 26. Смотри културних достигнућа Рома Србије, 2000. године објављена је књига Јабука у срцу на српском, ромском и енглеском језику, коју су приредили Кадрија Шаиновић и Осман Балић.

2003. године, објављена је Антологија поезије Рома у Србији и Црној Гори под називом Bi Kheresko Bi Li Moresko што у преводу значи Без дома, без гроба. Иста антологија је поново објављена 2009. године, под називом Трајник.

Песме које овде читамо преузете су из Антологије ромске поезије коју је приредио Драгољуб Ацковић и из Антологије Ромска поезија ( Алија Краснићи и Мехмед Саћип).

Рајко Ђурић
БЕЗ ДОМА БЕЗ ГРОБА

О-о-о леле мени довека
О-о-о јој оче мој
Ти без гроба
Ми без дома
Да смо ветру на помету
а свету на измету
Куда ћемо
Докле ћемо
О-о-о јој мила мати
На који ћу камен стати
Одакле те дозивати
Небо нам је затворено
Земља пуста без икога
Чини нам се

Куда ћемо
Докле ћемо
Ко ли ближе
Ко ли даље
Кроз беспућа бивствовања.


BI KHERESKO BI LIMORESKO
O – o – o lele mange sajek
O- o – o joj dade morejana
Tu bi limoresko
Amen bi kheresko
Te avas e balvalake po phurdipe
e themese po khandipe
Kaj maj
Džikaj maj
O – o – o joj dade guglijena
Pe savo bar te aćhav
Katar tut te akharav
Phanglo si amenge o del
E phuv sargo kaj ćući si
Bi khanikasko
Kaj maj
Džikaj maj
Kon pašavol
Kon duravol
Maškar e hasarde droma trajimase

 

Алија Краснићи

ЗАКЛЕТВА

Заклео сам се на хлеб и со
На камен и дрво
Заборавићу лутања
Иза заклетве
Родише се неочекивани
Погазише моје речи

На висовима планине
Непресушна река
Распрши ми речи
Лутања се наставише

HAPE SOVLJI

Haljem sovlji po manro thaj lon
Po bar thaj kaš
Kaj ka bistrav e phirimate
Aj pala mo hape sovlji
Bijandjilje e biašudjarde
Thaj uštade me lafure

Ane uprimate e plainengo
E leja beštjerime
Prskosarde me lafore
E phirimate lundjadilje

 

Баја Саитовић – Лукин

ЕВО СТИГЛИ СМО
Ево стигли смо на црвеним коњима
стигли смо ниоткуда,
одлазимо не знамо где.
Дошли смо на земљу свачију,
дошли са душом циганском,
душом искреном и разиграном,
душа која живи у онима
што душу рађају,
душа за душу искрену.
Добре душе циганске су бесмртне,
зле душе умиру дуго.
Ево, стигли смо пред туђа врата,
врата увек затворена,
затворена као душе њихове.
А ми стигосмо са исплетеним венцима
од свежег цвећа намењених многима,
венци оних који не живе у лошим селима,
а живе у песмама многих песника.
Ево, стигли смо и још смо овде,
не дођосмо као просјаци,
само на кратко правац променисмо,
облаци јуре ко да беже од нас,
сунце се увек на небу јавља,
река без бавора, као и ми,
клизи даље.
Ево, стигли смо и још смо ту.
AK AVALIMAk
avilam pe lole grasta
avilam nidžanav katar,
dža nidžanav kaj.
Avilam pi phuv averesi,
avilam romane djesa,
dji kaj si but lačho barvalo,
o dji kaj si ande sa e manuša,
save o dji bijanen,
o dji djesa ćerdo.
Lačho romano dji nimerol,
bilačho dji merol lungo.
Ak avilam angle averese udara,
lendje udara si amendje phangle,
phangle sar o dji lengo.
Amen avilam luludjenca pe kora.
Luludja kaj bah anen bute dženendje
luludja katar kola
kaj ni bešen ane bilačhe gava,
a bešen ande ljilja lendje.
Ak avilam thaj gote sam vadže.
Ni avilam te manga devlendje
zala uljilam taro drom
bilačho vakti našol angla mende,
o kham iklilo upre.
I len loćeste džal anglal, sar amen,
ak amen avilam, thaj gote sam vadže.

 

Трифун Димић 

НОЋНО ДОБА

Самоћо,
хајде у кревет
да заједно преспавамо тугу
у великој јесени
којој имена не знам,
ноћ је
и вриште коњи,
страх им се претвара
у кас,
из каса у галоп,
па потом у бесомучан бег.
Самоћо,
о времену
проведеном на предивне растанке,
заћути,
као мера
којом се мери људски век.
Кроз прозор отворен
ветар несрећни доноси ноћ
разбојнички очајну,
велику
попут небеске потковице.

Сутра ћу на пут.

RJATUMI VRJAMA

Korkorije,
de ando pato
te jekh avresa pharimatar sovas
ande bari tomna
kasko alav či pindžarav,
rjat si
grasta hermitin,
dar vazdelpe ando paso
pasostar ando prastape,
athoska ando dilimasko tradipe.
Korkorije,
pale vrjama hasardi
pe prašukar uladimate,
na putar muj,
sar mothodi
kasa djinavelpe trajo manušalo.
Maškar putardi feljastrin
bibahtali balval anel rjat,
marimaski phari,
bari sar oparalimaski petala.

Tehara dromarava.

 

Гордана  Ђурић

AVAS VARESAVE BRŠENDESA PE PALMA

Crdestu loćimasa thaj čorjalene
Anglune tunjarikosa po tgan mungro
Aves ladžavimaske barimasa
Varesave bršendesa pe palma.
Si majbut balvaljatar pe ćire bal
Ande jakha ćire khamaren čeraina ,
Khamčesko, a gajde šukar san
Sar marimatari so phirel plainava

Thaj vi pe kdaje rjat av mande
Te ačes rudimava, te na mothos,
Na motho khanikaske, na phen,
Na motho sar me kamavtu.

КИША НА ДЛАНУ

Полако, са неком лаком тајном
Увлачиш се у првом сумраку;
Ево те са снагом достојанства,
С неком кишом на длану.

Има више ветра у твојој коси,
О, како светли сјајна звезда,
Ништаван си а тако леп,
Ко ратник кад тражи плен.

Дођи и ова тебе чека ноћ,
заћути јауком, то пуца бол,
И никоме , баш никоме не реци,
Немој рећи о љубави.

 

Мирослав Михајловић

ВАТРА

Окупљаш нас будношћу пламена,
Везујеш сродством крви.
Поруком живота огледаш се у жижи погледа,
Црвеним сјајем пламтиш на лицима.
Чежња си за продужењем сунчевог трајања.

II
Понесимо те на пут
У кожи и крви.
У песми си одолела
Најезди ветрова
Клањамо ти се
Махнитим играма пламена,
Теби, што светионик си бајки
Које не дају
Да изгуби нам се траг.
Саучесник си нашег опстанка. 

JAG

Ćides amen će džungarimasa
Phandes ratese phralimasa.
Ande jakih mothos amenđe ćo
Džuvdipe
E khamesko trajo akhare.

II
Inđardam tut po drom
An rat thajm orćhi
Ande đili ačhilan džuvdi
Bare bavlaljendar
Ćhelas jagaće ćhelimasa
Tuće savi đesares amare paramičhe
Pomosares amenđe t na xasaos.