Битка на Чегру

На данашњи дан пре 211 година, 1809. године, одиграла се чувена Битка на Чегру. Битка се водила између српских устаника и Турака. To је била пресудна битка у Првом српском устанку. 
Брдо Чегар налази се недалеко од Ниша.

„Како је текао Бој на Чегру“ можете читати на линку:
https://slovojuga.org.rs/kako-je-tekao-boj-na-cegru/

У овој бици својим јунаштвом истакао се ресавски војвода Стеван Синђелић. Он је био војсковођа у Првом српском устанку. Не могавши да победи бројно јаче турске снаге које су продрле у шанац, пуцао је из кубуре у подземни магацин барута. У страшној експлозији настрадали су сви српски војници, сам Синђелић и много Турака.

У знак освете и опомене турски паша је наредио да се од лобања палих српских устаника сагради Ћеле-кула.

Кула је изграђена крајем лета 1809. године на путу за Цариград, на четвороугаоној основи, висине око 3 метра. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање српских јунака као опомена српском народу.

Над кулом је 1892. године подигнута капела која данас чува преосталих 58 лобања.

Ћеле-кула представља јединствен споменик такве врсте у свету и верно осликава турске злочине над српским народом.

Ћеле-кула је симбол борбе Срба за независност.

Данашњи изглед Куле
која се налази унутар капеле
Капела у којој је
Кула од лобања


Издвојена лобањ за коју се претпоставља да је лобања Стевана Синђелића

Француски песник и академик Алфон де Ламартин враћајући се из Цариграда 1833. године застао је пред Ћеле-кулом. Потресен записао је у белешкама (касније објављеним као књига “Пут на исток”) чувене речи: „Поздравих оком и срцем остатке ових храбрих људи, чије су одсечене главе постале камен – темељац независности њихове отаџбине … Нека Срби чувају овај споменик! Он ће њихову децу учити колико вреди независност једног народа, показујући им уз коју цену су је њихови очеви платили.”

Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог српског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и њиховог команданта Стевана Синђелића. То је споменик културе од изузетног значаја.

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом педесетогодишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1927.. Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Биста Стевана Синђелића на Чегру

Споменик на Чегру

Војвода Стеван Синђелић је омиљен у народу и оспевана у песмама.

Алекса Шантић,Песме

На данашњи дан 1868 рођен је Алекса Шантић, један од најзначајнијих песника српске лирике. Песник родољубља чије песме „Остајте овде“ и „Моја отаџбина“ осветљавају пут новим генерацијама, и памте се као стихови које су генерације ђака училе.

Песник великог срца, неуморни романтичар, који у своје љубавне песме уноси слике баште, бехара и шедрвара, по чему је остао препознатљив и радо читан. Једна од његових најпознатијих љубавних песма је „Емина“.

Алекса Шантић је испевао најјаче песме пркоса за социјално и национално обесправљен народ са најснажнијом „О, класје моје“. Певао је: „Мене све ране мога рода боле, и моја душа с њим пати и јеца.“

Поезију Алексе Шантића читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/07/aleksa-santic.html

Алекса Шантић, биографија

Алекса Шантић, (Мостар, 27. мај 1868  — Мостар, 2. фебруар 1924) био је српски песник и академик, родом из Мостара где је провео већину живота и песничког стваралаштва.

Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани.

Највећа дела стварао је крајем 19. и почетком 20. века. Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао Хајнриха Хајнеа.За његовог живота књижевна критика је истакла два „основна и јака“ осећања у његовој поезији. Прво осећање је „жарка љубав према своме народу“. Од почетка то осећање јавља се, углавном, у три вида: као понос јуначком прошлошћу, као протест против мучне садашњости и као вера у бољу будућност до које ће се доћи кроз борбу и победу која ће представљати васкрснулу прошлост. Други исказ протеста је оптуживање „обешчашћеног и кукавног доба“. То оптуживање одмерено је према јуначкој прошлости и према захтевима будућности која је такође одређена јуначком прошлошћу.Шантић је последњи песник вуковске ориjентациjе са модерниjом експресиjом. Неколико збирки песама — Пjесме, На старим огњиштима, показуjу песника снажне емоциjе, елегичног тона и мелодичног израза. Посебно се истичу родољубиве песме, с изразитом социjалном и националном нотом О класjе моjе, Остаjте овдје и друге. Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914. Умро је од туберкулозе у Мостару 2. фебруарa 1924. године.

„Што те нема“, Алекса Шантић

Свети Ћирило и Методије, мисионари међу Словенима

ДАН СЛОВЕНСКЕ ПИСМЕНОСТИ И КУЛТУРЕ, 24. МАЈ

Данас славимо успомену на Ћирила и Методија, који су заслужни за ширење писмености међу словенским народима.

На овај дан 863. године они су кренули на мисионарски пут међу Словене у Моравску.

Света браћа Ћирило и Методије, просветитељи словенских народа, извели су словенске народе  из многобоштва –  мрака незнања у пределе духовног знања и начинили их народима способним за културни и државни живот.

Данас се са захвалношћу сећамо њиховог великог и значајног рада и о њему читамо у тексту „Свети Ћирило и Методије – мисионари међу Словенима“, Гордане Јовановић, на линку:

https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2013/0023-51641338011J.pdf

Они су оснивачи словенске књижевности и творци првог словенског писма – глагољице. То писмо су створили прилагођавањем грчке азбуке словенским гласовним потребама на које су превели више црквених књига.

Створили су први књижевни језик свих Словена – старословенски језик.

Свети Ћирило је говорио: „Пошто се хришћанство заснива на једнакости свих људи и народа, онда и њихови језици треба да буду једнаки у богослужењу. Проповедати хришћанство страним језиком који народ не разуме исто је што и говорити ветру.“

Њихови ученици Климент и Наум су касније саставили писмо ћирилилицу.

Дан словенске писмености је велики и значајан датум у историји свих словенских народа.

Споменик Светом Ћирилу и Методију у Охриду

Виолета В. Јовић, Думе за сваки дан

СВЕТСКИ ДАН ЗА КУЛТУРНУ РАЗНОЛИКОСТ ЗА ДИЈАЛОГ И РАЗВОЈ, 21. МАЈ

Декларацијом Генералне скупштине Уједињених нација 2002. године установљено је обележавање овог  дана. То је прилика да се представи културна разноликост у циљу остварења социјалне равнотеже, мира и друштвеног благостања.

Тим поводом читамо приче Виолете В. Јовић „Думе за сваки дан“ писане источносрбијанским говором који носи назив сврљишко-заплањски и део је призренско-тимочког дијалекта.

Књига садржи 367 прича које су ризнице преживљене животне мудрости које треба читати пажљиво јер је свака прича корак ка бољем у нама, и корак лакшег пред нама. Издвојила сам 15 дума, тек да заголицам вашу знатижељу. Коме се „Думе“ допадну може их у писаној форми прочитати све, јер „Овај књига, како и све књиге, неје писана за јед’н д’н, па се не мож за д’н ни прочита.
Књига се и не чита да рекнеш да си ју прочитал,
него да знаш да си прочитано продумал и разбрал, па
јоште да те на думање тера.
Који је писувал, писувал је спрам своје знање. Који
чита, чита спрам своје знање.
Д’н по д’н, дума по дума, да се продума…
Како што се дан’шњи д’н живи сал дан’с, такој се и
дан’шња дума дан’ске и дума.
Написана је како моја, а ти ју читаш како твоја да је.
И нек ти је на алал и здравје свака твоја дума која
се из овеј думе роди.“

КАКВО ЈЕ ТОЈ „ДУМА”

Дума је мисал.
Она како кладанац извира куде има жилу и има снагу
да избије, а тече на куде она иска.
Дума, је од тицу послободна, затој што никој не зна
куде је и док рекнеш „Моја је!” а она одавна одлетела и
траг неје остајила. Сал се сећаш да је била, ал која је никад
нема знајеш.
Затој думе за озбиљно држи. Думе не мож ток да
скренеш, ел неје река. Кладанац је. Извира.
Богат човек неје који има куће и имање, већ коме су
све думе на број.
А најбогат биће да је он’ј у чију је тапију кладанац.

ДУМА ЈЕ СЛОБОДА


Ако ти је Бог дал да си газда на своје думе, ће си
газда и на свој живот и сво своје имање.
Кућу кући, а чељад у њу и из њу пушти да газдују сас
своје думе.
Дума је слобода.
А човек који неје слободан је сточица.

ЖИВОТ ЈЕ КАЧЕЊЕ

Човек кад се роди, како да се не роди назам, него на
дно бунар, озидан, од двајестину метра.
Вода голема нема, тек колко жеђ да угаси. Оздол из
бунар види се парченце небо.
Човек се успрај, па се почне качи.
Стањује на камен. Јед’н под ноге, други над главу, у
руке…
Д’н по д’н. Камен по камен. Сваки камен неки наук…
И, једно јутро искочи из бунар!
Пред њег пукне небо, високо, али и поље, дугачко и
широко. Крај му га нема. Там, некуде у даљину модреју се
брда.
Какво ли има поза њи?
Појде човек, ногу пред ногу, метар по метар, батали
да мери, докле се некада укачи на оној брдо.
Кад, поза њег, пукло поље, равно и широко, крај му га
нема. Там, у даљину, белеје се планина.
Какво ли има поза њу?
Оди човек, у дужину и ширину, гледа небо у висину,
панти онија науми из бунар, у дубину…
Живот ти је качење и одење по мисал…

ПРАВИ КЉУЧ


Мудар је који уме да међу ум и реч напрај капију и
на њу тури катанац, а у џеп сто исти кључа на једну узицу.
Кад помисли, да се суне за кључ, па да тражи прави
кључ докле не продума да ли вреди да рекне оној што му
је на ум.
Кад некада и најде кључ, буде начисто да ли вреди
да откључује реч ел да ју у дукат претвори и у џеп тури, а
капију си закључи и кључеви врне у џеп.
Ионак никој не зна сас које се човек бори пре но
проговори…

ЗА СВАКУ СЕ ПЕСНУ МОРА ПЛАТИ


Не сади се лојзе колко ради гројзе за вино и комову
ракију, него и тичићи да се понаране.
За сваку се песну мора нешто плати.
Мора има који да човека развесели кад прооди проз
лојзе да пестује гројзе.

НЕ РУГАЈ ДЕТЕ


Пуштиш ли дете да се игра, па у туј игру извуче камен
сас који си потпрл дзадњи точак од кола пуна сас цреп за
покривање кућу, немој да кукаш над покршен цреп ни под
откријен кров.
Тој ти је исто како да си остајил мачку да варди
отклопено млеко.
Не ругај дете, не шутирај мачку, него себе углав ударај!

ОТКАКО НЕДОЧУЈЕМ, БОЉЕ РАЗУМИМ


Откако недочујем све боље разумим.
И телевизорав не појачујем него га утулим па гледам
вести.
Гледам људи у очи и знам који истин збори а који
л’же.
И ћутим си…
Како старејем, такој поголемо поштовање имам за
ћутање.

ПОШТОВАЊЕ ЗА ЋУТАЊЕ


Не потцењујте онија који ћуте.
Њиова је дума скупа.
А скупа се дума не уступа. Нарочито не на онија који
се сами никада нешто паметно не би сетили, а онеј паметне
речи које чују искористе да напричавају, препричавају и
допричавају, сплеткаре и торочу, џвањкају… такој да сваку
добру думу преобрате у јефтин трач и кој ће га знаје које…
Затој, поштовање за ћутање!
А још повише за процену када је за причање, а када
за ћутање…

КЊИГА НАД КЊИГЕ


Сви казују да је Свето писмо књига над књиге, а ја
думам да је тој ДЕТЕ.
У исто време га читаш и писујеш а оно чита и писује
теб!

РЕЧ ЈЕ ДУКАТ


Реч је дукат. Не арчи се за оној које се сас злато не
мери.
Пре но рекнеш – одмери вреди ли да врљаш дукат у
блато, ели да си у себ ризничариш злато.

ДОБРА РЕЧ


Дадеш добру реч доброме човеку и он од једну реч
млога добра дела начини. Дадеш добру реч лошему човеку,
а он од њу млога зла начини па ји, како гује, у пазуку носи
и варка прилику да ји на тебе напушта.
Само, не зна да гуја уапе онога који ју у недра носи.
А пред добру реч гуја не искака…

ЗРЕЈУ ТРЕШЊЕ


Зреју трешње. Качи се и зоби докле има. Брзо пројду.
Набери на оној које неје кадро да се укачи.
Али на трешњу не качи ниједно, ни оној што мазно
моли, ни оној што богоради.
Ел, кад се на трешњу укачи, прво ће теб на главу да
пљуне кочицу ако си му под ноге. Ако ли се најдеш и ти
у трешњу, кад си на грању под њег, наглав ће ти пљује,
кад си на грању над њег, ће подрипује да довати да га
повучеш да се поткачи и оно туј. А кад се извараш да му
пружиш руку да се поткачи, прво ће гледа да те повуче да
ти паднеш да би се оно поткачило. Ако те одма не обали,
чим стане с обе ноге прикај теб, сас лакат ће те у слабине,
да те обори од грању.
Док отрисаш прашину из бробињало у које си падал,
ће те напљује сас кочице озгор.
Одонде ће на сва уста ока како се први на туј грању
укачил, а ти си дош’л да га ометаш и не даваш му да зобе
зреле трешње које су, еве први пут у историју, родиле и тој
само за њег!

УПАЛИ СВИТКУ


Има га Бог, али, ако оћеш да на теб погледа мора
упалиш свитку.
Свитка неје буба, ни вењер, ни огањ…
А које је, белке, мора се помучиш, па ће само сјаји,
неће те питује.
Не видиш?
Па, човек и нема очи да тој види! И не треба људи да
виде. Има кој види.

ЗА СВЕ ИМА ПРАВО ВРЕМЕ


За све си у живот има право време.
Ако сливе једеш док су зелењаве, оће ватру да добијеш.
Ако вариво куснеш докле је кипело, оће се изгориш, па ће
после и кисело млеко да дуваш докле си жив.
Ако помислиш да ти се у неко доба лопов уселил у
живот да ти живот исиса, не изврљуј га, пушти нека исиса
све неваљашно за које неси ни знал да га имаш, ел се
добро за лоше не привата. Сам ци отиде кад помисли да је
узел тој што је тражил. Тражил је себ, ал себ у теб не могал
да најде. Ци живи попразан него што је у крађу пош’л
а ће дума да има што нема, па такој, сас главу пуну сас
празнорије ће одлати мислећи да је некуде горе… После ће
најде некога другога који ће му се учини згодан да му се
заврат закачи и крв му сиса.
А ти, пол’сно ци живиш кад ти сву лошотињу сасве
себ однесе. Ће ти остане оној што си у матер посисал, а тој
си ти. Тој и оној које си на тој у добар амин и сас благослов
приновил. На тој место куде мислиш да ти је отпразнил,
уд’ни босиљак. Да ти душу омије и на благо замирише, па
си иди по свој си пут. А пут се отвара само пред захвалнога…

ИГРАЈТЕ, ДЕЦА


Клашњене, пртене и шајачне дреје, прослуци и
антерије сас гајтани, оп’нци кљунаши и свињски сас врце
мож само на телевизор да видиш.
Богу фала да и он за нешто паметно послужи.
Гледам, деца млада и убава, сила у Бога, играју,
назам не стањују.
Како да се земља затресе, а небо отвори.
Дојде ми мисал на оној старо, што се нема врне…
Помицам ноге, ал’ отпаднице ни да мрдну.
Стеже ми се камен подгруди, туга ми се нека сас
милос’ помеша, заболе ме угруди.
А једна сл’за ми се завири у око, па се сваља низ
образ, низ мустаћ, уста.
Горка ли је сл’за старачка, кад би срце да заигра, а
ноге како туђе, дубари.
Еј, животе, кратак ли си…
Играјте, деца, играјте. Појте и летете.
Мен је овај дума остала и ваша слика насмејана да
ми сл’зу обрише…

ВИОЛЕТА В. ЈОВИЋ, БИОГРАФИЈА

Виолета В. Јовић рођена је у Нишу 8. марта 1966. године. Дипломирала на Правном факултету у Нишу. Живи у Нишу. Запослена на Универзитету у Нишу (генерални секретар Универзитета у Нишу).

Члан Удружења књижевника Србије.

Поезија и проза преведена на неколико језика. Заступљена у читанкама и лектирама, антологијама савремене српске књижевности, књижевним часописима, часописима за децу и зборницима. Награђивана за књижевност и сликарство, али и за свеукупан допринос очувању културне баштине и изворног стваралаштва.

Објављене књиге:

Писмо са Месеца, песме за децу, СКЦ Ниш, 2000,

Сунчев вез, песме за децу, ПРОСВЕТА Ниш, 2002,

Радовање и играње, песме за децу (заједно са Зораном Вучићем, Радославом Вучковићем и Русомиром Д. Арсићем), НКЦ 2002.,

Кад затворим очи, песме за децу, СКЦ Ниш, 2004,

Осења, роман, ПРОСВЕТА Ниш, 2004,

Немање, роман, СРПСКА КЊИГА Рума, 2005,

Неке важније ствари, песме за младе, СРПСКА КЊИГА, Рума 2006.,

„Љубичаста нит“ ВИТЕЗ Београд, 2007,

Преображење, роман, Књижевна заједница „Борисав Станковић“ Врање, 2008,

Бескућник, песме, СВЕН Ниш 2009,

Тен`ц, роман, СВЕН Ниш 2009,

Ја сам само песма, песме за децу и младе, СВЕН Ниш 2010,

Друга, Тен`ц, Немање, Осења, Преображење – МЕДИВЕСТ Ниш 2011. (објављено као петокњижје),

Одмица живот/Пројде живот (са Зораном Вучићем), песме,  Медивест 2012,

Свитац у очима, песме, Свици Ниш 2012.,(награда “Вечерњих новости “Гордана Брајовић” за најбољу књигу за децу у 2012.)

Нема књига, роман, Свици Ниш, 2013.,

Девети торник, приче, Културни центар Сврљиг (едиција БДЕЊЕ), 2014,

Шашава вила, песме за децу и младе, Медивест Ниш, 2014, 2015,

Сезона лова на свице, приче за децу и младе, BOOKLAND Београд, 2015, (награда „Момчило Тешић“)

До детета треба расти, Нишки културни центар, Ниш, 2015.,

Шта ако…, роман за децу и младе, Медивест, Ниш, 2015, 

И после детињства (са групом аутора), ГО Медијана-Наиспринт Ниш, 2016.

Пропас` и друге заборављене приче, приче на призренско-тимочком говору (сврљишко-заплањски дијалект), Медивест Ниш, 2016,

Деда Тикине думе, 101 прича на призренско-тимочком говору (сврљишко-заплањски дијалект), Медивест Ниш, 2017,

Како сам постао псето, роман за децу, ПЧЕЛИЦА Чачак, 2017.

Арис без тотела, роман за децу и младе,  BOOKLAND Београд, 2018.

Bivalvia, роман, Свици Ниш, 2019.,

Думе за сваки д`н, кратке приче на дијалекту, Свици Ниш, 2019.,

Bivalvia, роман, друго издање, Свици Ниш, 2020.,

Кад порастем бићу баба, приче за децу и младе, Фестивал хумора за децу Лазаревац, 2020.

Приредила значајан број (више од 30) зборника фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу и литерарних конкурса.

          Уметнички директор Медијана фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу у Нишу.

Амбасадор Републичке смотре ЧИТАЛИЋИ.

Председник Управног одбора КУД „Абрашевић“ Ниш (члан од 1980. са више од 1500 концерата широм света).

Мајка двоје деце коју је волела довољно да израсту у добре људе. Ђорђе је докторанд ФТН (архитектура), а Љубица студент 3. године ФТН-Графичко инжењерство и дизајн.

Виолета В. Јовић добитник је многобројних награда и признања:

  • ЗЛАТНЕ ЗНАЧКЕ Електронског факултета у Нишу за изузетан допринос раду и развоју Факултета, чији је секретар била у периоду од 2001 до 2017. године.
  • МАЈСКЕ ПЛАКЕТЕ општине Сврљиг за унапређење културне баштине и очување изворне традиције општине Сврљиг,
  • ПОВЕЉЕ Републичке смотре ЧИТАЛИЋА , као амбасадор Читалића, за предану подршку идеји повезаностии сарадње ради оплемењивања детињства магијом чудесних светова књиге,
  • ЗЛАТНЕ ПЛАКЕТЕ ВЕСНИНОГ ПРОЛЕЋА 2010,
  • ВИТЕЗОВЕ ПОВЕЉЕ за изузетан допринос у популаризацији књижевности за децу, 2007. године,
  • Награде Вечерњих новости ГОРДАНА БРАЈОВИЋ за најбољу књигу за децу и младе у 2012. години (књига СВИТАЦ У ОЧИМА),
  • Награде МОМЧИЛО ТЕШИЋ за најбољу књигу прича намењену деци и младима у 2015. години (књига: СЕЗОНА ЛОВА НА СВИЦЕ),
  • Награде ДРАГОМИР ЂОРЂЕВИЋ (2005, 2006) коју, као награду публике додељује Фестивал песника за децу „Булка“ Црвенка,
  • ДАРОВНИЦЕ ГО Медијана Ниш (2013) за изузетан допринос у организацији Медијана фестивала дечјег стваралаштва и стваралаштва за децу,
  • Повеље РЕЧ БАШТИНЕ, Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Ниш за очување народног говора и стваралаштво на дијалекту ,
  • Награде БРАНА ЦВЕТКОВИЋ, коју додељује Дечки културни центар Београд за изузетан допринос стваралаштву за децу (2019),
  • Награде ЗЛАТНО ГАШИНО ПЕРО Фестивала хумора за децу у Лазаревцу (2019),
  • Награде за изузетан допринос локалној заједници ДАРОВНИЦА СВЕТЕ ПЕТКЕ Градске општине Медијана Ниш (2019).

Виолета В. Јовић, „Песма која хода“, је радо виђен гост у нашој школској библиотеци. Са њом одрастамо мудрији и срећнији за сваког пробуђеног „свица“ који остаје да светли на нашем животном путу.

„Слова на струју“, књижевни часопис за децу и младе

Ванредни број електронског часописа „Слова на струју“, „Осмех ником не дам“, читамо на линку:

Часопис – специјал

Уредник и илустратор часописа Пеђа Трајковић.

image (1)

 

Владислав Петковић Дис, Песме

Владислав Петковић Дис  „Међу својима“ и после 103 године од смрти

преузимање (2)

Песме Владислава Петковића Диса можете читати на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/vladislav-petkovic-dis.html

Vladislav_Petkovic_Dis_2

Владислава Петковића Дис, биографија

Владислав Петковић Дис (Заблаће код Чачка, 10. марта 1880 — Јонско море 17. мај 1917) је био српски песник  и родољуб. Радио је као учитељ и царински службеник. Касније, био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа, 17. маја 1917. године.

Дисова награда

Да би се очувала успомена на овог великана српске поезије, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” организује културну манифестацију „Дисово пролеће“. Дисове свечаности почињу 10. марта, на песников рођендан, а завршавају се доделом „Дисове награде“. „Дисово пролеће“ подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији „Токови“ објављено је до сада 35 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” од 1964. године додељује Дисову награду за животно дело савременог југословенског, односно српског песника. Дисова награда се својом дуготрајношћу, избором добитника, саставима жирија чврсто укоренила на месту једне од најпрестижнијих домаћих песничких и књижевних награда. Последњих година Дисову награду чине плакета која се уручује добитнику и новчани износ награде. Награда се додељује се сваке године, жири заседа у Чачку. Новчани део награде је 160.000 динара а награда се уручује на завршној свечаности „Дисовог пролећа“.

Поводом сто година од смрти великог српског песника,
Владислава Петковића Диса, 2017, Универзитетска
библиотека у Крагујевцу је на основу грађе из свог фонда
приредила изложбу. Електронски каталог изложбе
садржи биографске податке, попис дела и литературе
са сигнатурама.

Изложбу можете погледати на адреси:

https://fedorakg.kg.ac.rs/fedora/get/o:899/bdef:Content/get

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи

Испод живота свет умрлих нада;

Још једном само, о, да ми је ићи

Простором снова под видиком јада.
Потајна слабост и жудња ка срећи,

Скривене мисли у боји љубави,

Њен поглед некад све што знаде рећи,

Још једном само да је да се јави.
У хармонији светлости и таме,

Лик душе трајно где се од нас крије,

Где свести нема већ идеје саме,

Откуд бол слеће, да осећај свије.
У мени о њој, о лепоти, цвећу

И о младости – о још једном само,

Да ми је да се моје мисли крећу,

Да ми је да сам још једанпут тамо.
Да ми је да сам пределима оним,

Где су ми младост, сан и успомене,

Код негда својих да је да се склоним

С лепотом њеном што к’о мирис вене.
Ил’ да је гробља, сенки, ветра, звука

И игре мртвих, аветиња коло,

Да је болова, сећања, јаука –

Знамења, да сам некад и ја вол’о.
Ал’ није. Ја знам сви ти дани стари,

И жеље, њена туга и лепота,

И нежне везе осмеха и чари

Немају више за мене живота.
Немају више живота ни за њу

Сва њена љубав и моја страдања:

Дремеж и сутон и ноћу и дању.

Нама се спава. Нама се не сања.
Губе се редом, труну под животом

Алеје бола и поднебља плава,

И моја лира са њеном лепотом,

Тугом и срећом… Да је да се спава.
И само каткад, ал’ то ретко бива,

Њу када видим посред ових зала,

Прилази мени нека магла сива,

Наговест бледа далеких обала.
Гледећи дуго тај маглини вео,

Камо се дани моји разасуше,

Шири се покров велик, простран, бео,

Под којим леже утопљене душе.

МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

МЕЂУ СВОЈИМА

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис’о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

“Мама зашто плачеш? Је л’ писао тата?”
У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…

Напољу је видно, као пред свитање.

К’о да ће се дићи гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Десанка Максимовић, Песме, бајке и приче

103 године од рођења песникиње Десанке Максимовић, песникиње која је тражила помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава.

Збирку песма „Тражим помиловање“ можете читати на линку:

Click to access trazim_pomilovanje.pdf

 

Песме за децу  Десанке Максимовић можете читати на линку:

Click to access detinjstvo-desanka-maksimovic487.pdf

 

 

unnamed

Песме Десанке Максимовић, Целокупна дела, 1. том, можете читати на линку:

Click to access 1-tom.pdf

 

Бајке и приче Десанке Максимовић Можете читати на адреси:

https://veseleklupe.wordpress.com/2012/10/07/%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-

 

800px-Desanka_Maksimović_prvi_dobitnik_Zlatnog_krsta_kneza_Lazara

Десанка Максимовић, биографија

Десанка Максимовић, српска песникиња, професор књижевности и академик Српске академије наука и уметности, рођена је 16. маја 1898 у Рабровици код Ваљева. Живела је до 11. фебруара 1993.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског. Добитник је бројних признања.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме објавила је 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу, 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Најзначајнија дела Десанке Максимовић су:

  • Песме (1924)
  • Врт детињства, песме (1927)
  • Зелени витез, песме (1930)
  • Лудило срца, приповетке (1931)
  • Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
  • Гозба на ливади, песме (1932)
  • Како они живе, приче (1935)
  • Нове песме (1936)
  • Распеване приче (1938)
  • Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
  • Шарена торбица, дечје песме (1943)
  • Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
  • Песник и завичај, песме (1945)
  • Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
  • Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
  • Отаџбино, ту сам (1951)
  • Страшна игра, приче (1950)
  • Ветрова успаванка (1953)
  • Отворен прозор, роман (1954)
  • Пролећни састанак (1954)
  • Мирис земље, изабране песме (1955)
  • Бајка о Кратковечној (1957)
  • Ако је веровати мојој баки, приче (1959)
  • Заробљеник снова (1960)
  • Говори тихо, песме (1961)
  • Пролећни састанак (1961)
  • Патуљкова тајна, приче (1963)
  • Птице на чесми, песме (1963)
  • Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964)
  • Хоћу да се радујем, приче (1965)
  • Ђачко срце (1966)
  • Изволите на изложбу деце сликара (1966)
  • Прадевојчица, роман (1970)
  • На шеснаести рођендан, песме (1970)
  • Празници путовања, путописи (1972)
  • Немам више времена, песме (1973)
  • Летопис Перунових потомака, песме (1976)
  • Песме из Норвешке (1976)
  • Бајке за децу (1977)
  • Ничија земља (1979)
  • Ветрова успаванка, песме за децу (1983)
  • Међаши сећања, песме (1983)
  • Слово о љубави, песме (1983)
  • Памтићу све (1989)
  • Славуј на гробу (хаику песме, 1990)
  • Небески разбој (1991)
  • Озон завичаја (1991)
  • Зовина свирала (1992)

Анђела Нанети, Мој дека је био трешња

СВЕТСКИ ДАН ПОРОДИЦЕ, 15. МАЈ 

„Ако погледате дубоко у длан своје руке, видећете своје родитеље и све генерације ваших предака. Сви су живи у овом тренутку. Сви су присутни у вашем телу. Ви сте њихов наставак.“

217223_w

Поводом Светског дана породице данас у нашој „Клик библиотеци“ читамо роман „Мој дека је био трешња“ на линку:

https://srpskistanko.files.wordpress.com/2018/09/moj_deka_je_bio_tresnja.pdf

 

Анђела Нанети, биографија

Анђела Нанети (Болоња ) савремена је италијанска списатељица која већ дуго живи у Пескари. Након што је завршила средњовековну историју, радила је као професор у средњим школама до 1995. Касније се посветила писању. Први роман који је написала је „Адалбертова сећања“ који је преведен на више језика. Књига „Мој дека је био трешња““ награђена је са пет престижних италијанских награда.

Њена дела која препоручујем да прочитате су:

  • „Адалбертова сећања“
  • „Мој дека је био трешња“
  • „Адам и Абелија“
  • „Мистерија острва“
  • „Анђели“
  • „Филип и месец инаџија“
  • „Кристина Белџиозо, италијанска принцеза“
  • „Очи мора“
  • „Драга Рахела… Драги Денисе“

moj-deduska

Вечни сјај Игора Коларова, Аги и Ема

„У писању за децу ја сам коначно свој сан о летењу реализовао. То је начин на који данас могу да летим најбоље.“ Игор Коларов (15. јун 1973 – 12. мај 2017)

У знак сећања на прерано преминулог писца данас читамо његов роман „Аги и Ема“.

agi_i_ema-igor_kolarov_s

 

 

Роман „Аги и Ема“ читајте на линку:

Click to access agi_i_ema.pdf

 

 

kolarov

Игор Коларов, биографија

Игор Коларов, један од најзначајнијих домаћих писаца за децу и младе, рођен је у Београду 15. јуна 1973. године, а умро 12. маја 2017. године.

Објавио је књиге за децу: Хионијине приче (песме и приче, 2000); Аги и Ема (роман, 2002, награда „Политикин Забавник“); „Дванаесто море“ (роман, 2004, награда Доситејево Перо); Приче о скоро свему (приче, 2005, Награда „Невен“), Кућа хиљаду маски (роман, 2006; награда „Политикин Забавник“, награда „Сима Цуцић“, награда „Мали Принц“ за најбољу дечју књигу у региону) и друге. Поред наведених добио је и награду „Змајевих дечјих игара“ (2006) за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за младе, као и Златну значку Културно-просветне заједнице Србије (2009) за стваралачки допринос ширења културе.

У ТВ емисији  „Вечни сјај детињства“ Игор Коларов прича о себи и свом детињству, својим књигама, а највише о књизи „Аги и Ема“. Емисију  можете погледати овде:

 

Игор Коларов:

„Књига се може читати свуда: у позоришту, нуклеарној подморници, лифту, у чамцу насред Атланског океана, кухињи, на фудбалској утакмици, у фабрици пелена, руднику бакра, испод стола.“

„За читање је добро свако оно место на коме читалац не заборави да понесе књигу.“

„Свет без библиотека је једно веома погрешно место.“

„Библиотека је путовање у твоју сопствену.“

„Изгубио се у библиотеци, и више се никада неће изгубити.“

“ Учланите децу у библиотеке. Купујте им књиге. Читајте са њима.

Омогућите деци да буду лепше другачија од вас.“

„Ако искључиш срце, ниси у праву, чак и када си у праву.“

„Када се вратим препознаћете ме по томе што сам то и даље ја.

Само, ко зна шта сам у међувремену видео.“

Знакови поред пута, Иво Андрић

„Знакови поред пута“ Иве Андрића је  књига саткана од мудрости које вам могу помоћи да превазиђете ситуације с којима се тешко носите.

197709017

Знакове поред пута можете читати на линку:

https://www.scribd.com/doc/86878294/Ivo-Andri%C4%87-Znakovi-pored-puta

 

Иво Андрић о Траговима који остају иза нас:

– Ви ћете сагорети брзо и бескорисно. Иза вас ће остати само пепео.

– Ако! Знаће се бар да смо били ватра. А иза вас ће остати само балав траг, као иза пужа

Наслови из библиотеке, РТВ „Belle amie“

 

Неки од Андрићевих Знакова су:

„Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то недостаје.“

„Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.“

„Младост је сретно доба у коме човек почиње веровати у себе, а још није престао веровати другима.“

„Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“

„Љубав, када је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.“

„Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.“

„Док год има мрака, има и сванућа!“

„Божја воља се обавља у сваком тренутку, свуда и у свему.“

„Они на чију љубав сам одговорио себичним ћутањем, поругом или заборавом, крећу се много брже, јер је љубав страшна снага која никад и нигде не губи своју моћ, круже као планете и, кад прођу испред мене, обасјани, задрхте још једном од ударца који сам им некад задао, и изгубе се опет у тами, а остављено место уступе другом.“

„Велика, права љубав показаће своју пуну снагу само онда ако успе да од двоје љубавника, слабих људи, начини створења која се не боје ни промена, ни несрећа, ни растанка, ни болести, ни живота ни смрти.“