„Слова на струју“, књижевни часопис за децу и младе

Ванредни број електронског часописа „Слова на струју“, „Осмех ником не дам“, читамо на линку:

Часопис – специјал

Уредник и илустратор часописа Пеђа Трајковић.

image (1)

 

Владислав Петковић Дис, Песме

Владислав Петковић Дис  „Међу својима“ и после 103 године од смрти

преузимање (2)

Песме Владислава Петковића Диса можете читати на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/vladislav-petkovic-dis.html

Vladislav_Petkovic_Dis_2

Владислава Петковића Дис, биографија

Владислав Петковић Дис (Заблаће код Чачка, 10. марта 1880 — Јонско море 17. мај 1917) је био српски песник  и родољуб. Радио је као учитељ и царински службеник. Касније, био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа, 17. маја 1917. године.

Дисова награда

Да би се очувала успомена на овог великана српске поезије, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” организује културну манифестацију „Дисово пролеће“. Дисове свечаности почињу 10. марта, на песников рођендан, а завршавају се доделом „Дисове награде“. „Дисово пролеће“ подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији „Токови“ објављено је до сада 35 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” од 1964. године додељује Дисову награду за животно дело савременог југословенског, односно српског песника. Дисова награда се својом дуготрајношћу, избором добитника, саставима жирија чврсто укоренила на месту једне од најпрестижнијих домаћих песничких и књижевних награда. Последњих година Дисову награду чине плакета која се уручује добитнику и новчани износ награде. Награда се додељује се сваке године, жири заседа у Чачку. Новчани део награде је 160.000 динара а награда се уручује на завршној свечаности „Дисовог пролећа“.

Поводом сто година од смрти великог српског песника,
Владислава Петковића Диса, 2017, Универзитетска
библиотека у Крагујевцу је на основу грађе из свог фонда
приредила изложбу. Електронски каталог изложбе
садржи биографске податке, попис дела и литературе
са сигнатурама.

Изложбу можете погледати на адреси:

https://fedorakg.kg.ac.rs/fedora/get/o:899/bdef:Content/get

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи

Испод живота свет умрлих нада;

Још једном само, о, да ми је ићи

Простором снова под видиком јада.
Потајна слабост и жудња ка срећи,

Скривене мисли у боји љубави,

Њен поглед некад све што знаде рећи,

Још једном само да је да се јави.
У хармонији светлости и таме,

Лик душе трајно где се од нас крије,

Где свести нема већ идеје саме,

Откуд бол слеће, да осећај свије.
У мени о њој, о лепоти, цвећу

И о младости – о још једном само,

Да ми је да се моје мисли крећу,

Да ми је да сам још једанпут тамо.
Да ми је да сам пределима оним,

Где су ми младост, сан и успомене,

Код негда својих да је да се склоним

С лепотом њеном што к’о мирис вене.
Ил’ да је гробља, сенки, ветра, звука

И игре мртвих, аветиња коло,

Да је болова, сећања, јаука –

Знамења, да сам некад и ја вол’о.
Ал’ није. Ја знам сви ти дани стари,

И жеље, њена туга и лепота,

И нежне везе осмеха и чари

Немају више за мене живота.
Немају више живота ни за њу

Сва њена љубав и моја страдања:

Дремеж и сутон и ноћу и дању.

Нама се спава. Нама се не сања.
Губе се редом, труну под животом

Алеје бола и поднебља плава,

И моја лира са њеном лепотом,

Тугом и срећом… Да је да се спава.
И само каткад, ал’ то ретко бива,

Њу када видим посред ових зала,

Прилази мени нека магла сива,

Наговест бледа далеких обала.
Гледећи дуго тај маглини вео,

Камо се дани моји разасуше,

Шири се покров велик, простран, бео,

Под којим леже утопљене душе.

МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

МЕЂУ СВОЈИМА

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис’о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

“Мама зашто плачеш? Је л’ писао тата?”
У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…

Напољу је видно, као пред свитање.

К’о да ће се дићи гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Десанка Максимовић, Песме, бајке и приче

103 године од рођења песникиње Десанке Максимовић, песникиње која је тражила помиловање за себра што ниче и умире као трава у заборав из заборава.

Збирку песма „Тражим помиловање“ можете читати на линку:

Click to access trazim_pomilovanje.pdf

 

Песме за децу  Десанке Максимовић можете читати на линку:

Click to access detinjstvo-desanka-maksimovic487.pdf

 

 

unnamed

Песме Десанке Максимовић, Целокупна дела, 1. том, можете читати на линку:

Click to access 1-tom.pdf

 

Бајке и приче Десанке Максимовић Можете читати на адреси:

https://veseleklupe.wordpress.com/2012/10/07/%D0%B4%D0%B5%D1%81%D0%B0%D0%BD%D0%BA%D0%B0-

 

800px-Desanka_Maksimović_prvi_dobitnik_Zlatnog_krsta_kneza_Lazara

Десанка Максимовић, биографија

Десанка Максимовић, српска песникиња, професор књижевности и академик Српске академије наука и уметности, рођена је 16. маја 1898 у Рабровици код Ваљева. Живела је до 11. фебруара 1993.

Десанка Максимовић је била песник, приповедач, романсијер, писац за децу, а повремено се бавила и превођењем, махом поезије, са руског, словеначког, бугарског и француског. Добитник је бројних признања.

Објавила је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и омладину, приповедачке, романсијерске и путописне прозе. Своје прве песме објавила је 1920. године у часопису „Мисао“.

Њена поезија је и љубавна и родољубива, и полетна, и младалачка, и озбиљна и осећајна. Неке од њених најпопуларнијих песама су: „Предосећање“, „Стрепња“, „Пролећна песма“, „Опомена“, „На бури“, „Тражим помиловање“ и „Покошена ливада“.

Чувши за стрељање ђака у Крагујевцу, 21. октобра 1941, песникиња је написала једну од својих најпознатијих песама „Крвава бајка“ – песму која сведочи о терору окупатора над недужним народом у Другом светском рату. Песма је објављена тек после рата.

Најзначајнија дела Десанке Максимовић су:

  • Песме (1924)
  • Врт детињства, песме (1927)
  • Зелени витез, песме (1930)
  • Лудило срца, приповетке (1931)
  • Срце лутке спаваљке и друге приче за децу (1931, 1943)
  • Гозба на ливади, песме (1932)
  • Како они живе, приче (1935)
  • Нове песме (1936)
  • Распеване приче (1938)
  • Загонетке лаке за прваке ђаке (са Јованком Хрваћанин, 1942)
  • Шарена торбица, дечје песме (1943)
  • Ослобођење Цвете Андрић, поема (1945)
  • Песник и завичај, песме (1945)
  • Отаџбина у првомајској поворци, поема (1949)
  • Самогласници А, Е, И, О, У (1949)
  • Отаџбино, ту сам (1951)
  • Страшна игра, приче (1950)
  • Ветрова успаванка (1953)
  • Отворен прозор, роман (1954)
  • Пролећни састанак (1954)
  • Мирис земље, изабране песме (1955)
  • Бајка о Кратковечној (1957)
  • Ако је веровати мојој баки, приче (1959)
  • Заробљеник снова (1960)
  • Говори тихо, песме (1961)
  • Пролећни састанак (1961)
  • Патуљкова тајна, приче (1963)
  • Птице на чесми, песме (1963)
  • Тражим помиловање, лирска дискусија с Душановим закоником (1964)
  • Хоћу да се радујем, приче (1965)
  • Ђачко срце (1966)
  • Изволите на изложбу деце сликара (1966)
  • Прадевојчица, роман (1970)
  • На шеснаести рођендан, песме (1970)
  • Празници путовања, путописи (1972)
  • Немам више времена, песме (1973)
  • Летопис Перунових потомака, песме (1976)
  • Песме из Норвешке (1976)
  • Бајке за децу (1977)
  • Ничија земља (1979)
  • Ветрова успаванка, песме за децу (1983)
  • Међаши сећања, песме (1983)
  • Слово о љубави, песме (1983)
  • Памтићу све (1989)
  • Славуј на гробу (хаику песме, 1990)
  • Небески разбој (1991)
  • Озон завичаја (1991)
  • Зовина свирала (1992)

Анђела Нанети, Мој дека је био трешња

СВЕТСКИ ДАН ПОРОДИЦЕ, 15. МАЈ 

„Ако погледате дубоко у длан своје руке, видећете своје родитеље и све генерације ваших предака. Сви су живи у овом тренутку. Сви су присутни у вашем телу. Ви сте њихов наставак.“

217223_w

Поводом Светског дана породице данас у нашој „Клик библиотеци“ читамо роман „Мој дека је био трешња“ на линку:

https://srpskistanko.files.wordpress.com/2018/09/moj_deka_je_bio_tresnja.pdf

 

Анђела Нанети, биографија

Анђела Нанети (Болоња ) савремена је италијанска списатељица која већ дуго живи у Пескари. Након што је завршила средњовековну историју, радила је као професор у средњим школама до 1995. Касније се посветила писању. Први роман који је написала је „Адалбертова сећања“ који је преведен на више језика. Књига „Мој дека је био трешња““ награђена је са пет престижних италијанских награда.

Њена дела која препоручујем да прочитате су:

  • „Адалбертова сећања“
  • „Мој дека је био трешња“
  • „Адам и Абелија“
  • „Мистерија острва“
  • „Анђели“
  • „Филип и месец инаџија“
  • „Кристина Белџиозо, италијанска принцеза“
  • „Очи мора“
  • „Драга Рахела… Драги Денисе“

moj-deduska

Вечни сјај Игора Коларова, Аги и Ема

„У писању за децу ја сам коначно свој сан о летењу реализовао. То је начин на који данас могу да летим најбоље.“ Игор Коларов (15. јун 1973 – 12. мај 2017)

У знак сећања на прерано преминулог писца данас читамо његов роман „Аги и Ема“.

agi_i_ema-igor_kolarov_s

 

 

Роман „Аги и Ема“ читајте на линку:

Click to access agi_i_ema.pdf

 

 

kolarov

Игор Коларов, биографија

Игор Коларов, један од најзначајнијих домаћих писаца за децу и младе, рођен је у Београду 15. јуна 1973. године, а умро 12. маја 2017. године.

Објавио је књиге за децу: Хионијине приче (песме и приче, 2000); Аги и Ема (роман, 2002, награда „Политикин Забавник“); „Дванаесто море“ (роман, 2004, награда Доситејево Перо); Приче о скоро свему (приче, 2005, Награда „Невен“), Кућа хиљаду маски (роман, 2006; награда „Политикин Забавник“, награда „Сима Цуцић“, награда „Мали Принц“ за најбољу дечју књигу у региону) и друге. Поред наведених добио је и награду „Змајевих дечјих игара“ (2006) за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за младе, као и Златну значку Културно-просветне заједнице Србије (2009) за стваралачки допринос ширења културе.

У ТВ емисији  „Вечни сјај детињства“ Игор Коларов прича о себи и свом детињству, својим књигама, а највише о књизи „Аги и Ема“. Емисију  можете погледати овде:

 

Игор Коларов:

„Књига се може читати свуда: у позоришту, нуклеарној подморници, лифту, у чамцу насред Атланског океана, кухињи, на фудбалској утакмици, у фабрици пелена, руднику бакра, испод стола.“

„За читање је добро свако оно место на коме читалац не заборави да понесе књигу.“

„Свет без библиотека је једно веома погрешно место.“

„Библиотека је путовање у твоју сопствену.“

„Изгубио се у библиотеци, и више се никада неће изгубити.“

“ Учланите децу у библиотеке. Купујте им књиге. Читајте са њима.

Омогућите деци да буду лепше другачија од вас.“

„Ако искључиш срце, ниси у праву, чак и када си у праву.“

„Када се вратим препознаћете ме по томе што сам то и даље ја.

Само, ко зна шта сам у међувремену видео.“

Знакови поред пута, Иво Андрић

„Знакови поред пута“ Иве Андрића је  књига саткана од мудрости које вам могу помоћи да превазиђете ситуације с којима се тешко носите.

197709017

Знакове поред пута можете читати на линку:

https://www.scribd.com/doc/86878294/Ivo-Andri%C4%87-Znakovi-pored-puta

 

Иво Андрић о Траговима који остају иза нас:

– Ви ћете сагорети брзо и бескорисно. Иза вас ће остати само пепео.

– Ако! Знаће се бар да смо били ватра. А иза вас ће остати само балав траг, као иза пужа

Наслови из библиотеке, РТВ „Belle amie“

 

Неки од Андрићевих Знакова су:

„Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније: како нам често баш то недостаје.“

„Што не боли – то није живот, што не пролази – то није срећа.“

„Младост је сретно доба у коме човек почиње веровати у себе, а још није престао веровати другима.“

„Толико је било у животу ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети.“

„Љубав, када је искрена и дубока, лако прашта и заборавља.“

„Живот нам враћа само оно што ми другима дајемо.“

„Док год има мрака, има и сванућа!“

„Божја воља се обавља у сваком тренутку, свуда и у свему.“

„Они на чију љубав сам одговорио себичним ћутањем, поругом или заборавом, крећу се много брже, јер је љубав страшна снага која никад и нигде не губи своју моћ, круже као планете и, кад прођу испред мене, обасјани, задрхте још једном од ударца који сам им некад задао, и изгубе се опет у тами, а остављено место уступе другом.“

„Велика, права љубав показаће своју пуну снагу само онда ако успе да од двоје љубавника, слабих људи, начини створења која се не боје ни промена, ни несрећа, ни растанка, ни болести, ни живота ни смрти.“

На Дрини ћуприја, Иво Андрић

„Јер, приповедач и његово дело не служе ничему ако на један или на други начин не служе човеку и човечности.“

Na-Drini-cuprija0-1000x0-0000111376564

Роман „На Дрини Ћуприја“ читајте на линку:
Аудио књига:   https://www.youtube.com/watch?v=jx3RG6tag84

На следећем линку можете видети и чути нобеловца Иву Андрића како чита одломак из романа „На Дрини ћуприја“

Portret_6_3
Иво Андрић, биографија

Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобра 1892 —  Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски књижевник и дипломата Краљевине Југославије

Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину. Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.

У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику

                                         Фотографије са уручења Нобелове награде

Говор Иве Андрића приликом доделе Нобелове награде

О причи и причању
У извршавању својих високих задатака, Нобелов комитет Шведске академије решио је овог пута да писца једне, као што се каже, мале земље одликује Нобеловом наградом која, мерена међународним размерама, значи високо признање. Нека ми је допуштено да, примајући то признање, кажем неколико речи о тој земљи и додам неколико општих разматрања у вези са приповедачким делом које сте изволели наградити.
Моја домовина је заиста „мала земља међу световима“, како је реко један наш писац, и то је земља која у брзим етапама, по цену великих жртава и изузетних напора, настоји да на свим подручјима, па и на културном, надокнади оно што јој је необично бурна и тешка прошлост ускратила. Својим признањем ви сте бацили сноп светлости на књижевност те земље и тако привукли пажњу света на њене културне напоре, и то управо у време кад је наша књижевност низом нових имена и оригиналних дела почела да продире у свет, у оправданој тежњи да светској књижевности и она да свој одговарајући прилог. Ваше признање једном од књижевника те земље значи несумњиво охрабрење том продирању. Стога нас оно обавезује на захвалност, и ја сам срећан што вам у овом тренутку и са овог места, не само у своје име него и у име књижевности којој припадам, могу ту захвалност једноставно али искрено да изразим.
Нешто тежи и сложенији је други део мог задатка: да кажем неколико речи у вези са приповедачким делом писца коме сте указали част својом наградом.
Али кад је у питању писац и његово дело, зар не изгледа помало као неправда да се од оног који је створио неко уметничко дело, поред тога што нам је дао своју креацију, дакле део себе, очекује да каже нешто и о себи и о том делу? Има нас који смо више склони да на творце уметничких дела гледамо било као на неме, одсутне савременике, било као на славне покојнике, и који смо мишљења да је говор уметничких дела чистији и јаснији ако се не меша са живим гласом његовог ствараоца. Такво схватање није ни усамљено ни ново. Још Монтескије је тврдио да „писци нису добре судије својих дела“. Са дивљењем и разумевањем сам некад прочитао Гетеово правило: „Уметниково је да ствара а не да говори!“ Као што сам много година доцније са узбуђењем наишао на исту мисао, сјајно изражену, код непрежаљеног Албера Камија.
Стога бих желео да тежиште овог кратког излагања поставим, као што је по мом мишљењу право и умесно, на разматрање о причи и причању уопште. На хиљаду разних језика, у најразноличнијим условима живота, из века у век, од древних патријархалних причања у колибама, поред ватре, па све до дела модерних приповедача која излазе у овом тренутку из издавачких кућа у великим светским центрима, испреда се прича о судбини човековој, коју без краја и прекида причају људи људима. Начин и облици тога причања мењају се са временом и приликама, али потреба за причом и причањем остаје, а прича тече и даље и причању краја нема. Тако нам понекад изгледа да човечанство од првог блеска свести, кроз векове прича смо себи, у милион варијаната, упоредо са дахом својих плућа и ритмом свога била, стално исту причу. А та прича као да жели, попут причања легендарне Шехерезаде, да завара крвника да одложи неминовност трагичног удеса који нам прети, и продужи илузију живота и трајања. Или можда приповедач својим делом треба да помогне човеку да се нађе и снађе? Можда је његов позив да говори у име свих оних који нису умели или, оборени пре времена од живота-крвника, нису стигли да се изразе? Или то приповедач можда прича сам себи своју причу, као дете које пева у мраку да би заварало свој страх? Или је циљ тог причања да нам осветли, бар мало, тамне путеве на које нас често живот баца, и да нам о том животу, који живимо али који не видимо и не разумемо увек, каже нешто више него што ми , у својој слабости, можемо да сазнамо и схватимо; тако да често тек из речи доброг приповедача сазнамо шта смо учинили а шта пропустили, шта би требало чинити а шта не. Можда је у тим причањима, усменим и писменим, и садржана права историја човечанства, и можда би се из њих бар могао наслутити, ако не сазнати смисао те историје. И то без обзира на то да ли обрађује прошлост или садашњост.
Кад је реч о приповедању које има за предмет прошлост, треба напоменути да има схватања према којима би писати о прошлости требало да значи пренебрегнути садашњицу и донекле окренути леђа животу. Мислим да се писци историјских приповедака и романа не би сложили са тим и да би пре били склони да признају да сами стварно и не знају како ни када се пребацују из оног што се зове садашњост, у оно што сматрамо прошлошћу, да са лакоћом као у сну, прелазе прагове столећа. Најпосле, зар се у прошлости као и у садашњости не суочавамо са сличним појавама и истим проблемима? Бити човек, рођен без свог знање и без своје воље, бачен у океан постојања. Морати пливати. Постојати. Носити идентитет. Издржати атмосферски притисак свега око себе, све сударе, непредвидљиве и непредвиђене поступке своје и туђе, који понајчешће нису по мери наших снага. А поврх свега, треба још издржати своју мисао о свему томе. Укратко: бити човек.
Тако, и с оне стране црте која произвољно дели прошлост од садашњости писац сусреће ту исту човекову судбину коју он мора уочити и што боље разумети, поистоветити се са њом, и својим дахом и својом крвљу је грејати, док не постане живо ткање приче коју он жели да саопшти читаоцима, и то што лепше, што једноставније, и што убедљивије.
Како да се то постигне, којим начином и којим путевима? Једни то постижу слободним и неограниченим размахом маште други дугим и пажљивим проучавањерм историјских података и друштвених појава, једни понирањем у суштину и смисао минулих епоха,  а други са каприциозном и веселом лакоћом као онај плодни француски романсијер који је говорио: „Шта је историја? Клин о који ја вешам своје романе.“ Укратко сто начина и путева може постојати којима писац долази до свога дела, али једино што је важно и пресудно, то је дело само.
Писац историјских романа могао би на своје дело да стави као натпис и као једино објашњење свега, и то свима и једном заувек, древне речи: „Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui.“ (Размишљао сам о древним данима и сећао се година вечности.)
Па и без икаквог натписа, његово дело као такво говори то исто.
Али, на крају крајева, све су то питања технике, методе, обичаја. Све је то мање или више занимљива игра духа поводом једног дела и око њега. Није уопште толико важно да ли један приповедач описује садашњост или прошлост, или се смело залеће у будућност; оно што је при том главно, то је дух којим је надахнута његова прича, она основна порука коју људима казује његово дело. А о томе, наравно, нема и не може бити прописа ни правила. Свак прича своју причу по својој унутарњој потреби, по мери својих наслеђених или стечених склоности и схватања и снази својих изражајних могућности; свак сноси моралну одговорност за оно што прича, и сваког треба пустити да слободно прича. Али допуштено је, мислим, на крају пожелети да прича коју данашњи приповедач прича људима свога времена, без обзира на њен облик и њену тему, не буде ни затрована мржњом ни заглушена грмљавином убилачког оружја, него што је могуће више покретана љубављу и вођена ширином и ведрином слободног људског духа. Јер, приповедач и његово дело не служе ничем ако на један или на други начин не служе човеку и човечности. То је оно што је битно. И то је оно што сам сматрао за добро да истакнем у овом свом кратком пригодном разматрању које ћу, ако ми допустите, завршити као што сам и почео: са изразом дубоке и искрене захвалности.