Нови број електронског часописа „Слова на струју“ води нас „На пут за Антананарино.“
Уредник и илустратор часописа – писац Пеђа Трајковић.
Часопис доступан на линку:
http://www.jabooka.org.rs/product/casopis-br-37/
Овде можете погледати драматизацију бајке у извођењу ученика
Александар Сергејевић Пушкин
Биографија
Пушкин је рођен у Москви 6. јунa 1799. у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, који је стигао у Русију као роб, али је постао усвојено кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.
Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке – Михајловско.
Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.
Од 1826. до 1931. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1931. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.
Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д’Антеса на двобој.
Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д’Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.
Први метак је опалио Д’Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д’Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је доктор покушао да му санира рану. Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруар 1837.
Дела
Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности, популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму
Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе. Најпознатија бајка је Бајка о рибару и рибици.
Његово најпознатије дело је Евгеније Оњегин.
23. октобра 2015. године у библиотеци Основне школе „Бранко Миљковић“ у Нишу одржан је „Велики школски час“ са ученицима, члановима Књижевног клуба „Ватра и живот“, и песникињом Љубинком Бубом Вранић.
Песникиња Вранић и библиотекарка Драгана поделиле су страницу историје са ђацима. Упознали су их са „Крвавом бајком“ која је задесила земљу на брдовитом балкану и песникињом Десанком Максимовић која је својом песмом овековечила овај догађај да увек подсећа на невино страдале жртве у Шумарицама.
Песникиња Вранић је разговарала са ђацима о вечној теми како се пише песме и како се постаје песник.
Овај сусрет оставио је јак утисак на све нас о чему најбоље сведоче фотографије.
