Бајка о рибару и рибици, Александар Сергејевић Пушкин

Bajka-o-ribaru-i-ribici-0-1000x0-00001084635107

Бајка о рибару и рибици

У далекој земљи некој,

иза брда, иза гора

на обали сињег мора

колиба је била једна

врло стара, трошна, бедна.

У њој живи деда стари

крпи мрежу и рибари,

а баба му ручак кува

и колибу она чува.

Наоколо нигде света,

нико туда да прошета.

Тридесет и више лета

живе они тако сами,

деда пеца, баба чами.

Једно јутро ( беше тмурно )

деда мрежу узе журно.

Баби рече:-Ручак кувај,

кућу чувај,

а ја одох по свој чамац.

Понео сам добар мамац,

Па се надам, нећу крити,

да ће данас рибе бити.

Навезе се он на море

у освитак беле зоре.

Мрежу баца, па се слади,

руке трља, браду глади,

али мрежу – празну вади,

не зна више шта да ради.

Сунце зађе, већ се смрачи

И небо се наоблачи,

али рибе нигде нема

и деда се кући спрема.

Тад још једном мрежу спусти,

са чела му облак густи

растури се и нестаде.

У мрежу му риба паде.

Необична риба нека,

гледа у њу с чудом дека.

Велика је пола хвата,

а сјаји се к’о од злата.

Да би чудо било веће,

риба људским гласом рече:

-Што год тражиш, ја ћу дати,

само ме у море врати.

Испунићу жељу твоју

– било коју.

Сад се деда милостиви,

пусти рибу нека живи,

али жељу он не рече.

Спустило се већ и вече

кад се кући врати деда,

а баба га мрко гледа,

па ће рећи:

-Седи овде покрај пећи.

Донео си празну торбу,

јешћеш сада само чорбу.

Деда седе

И, док топлу чорбу једе,

поче да јој, тако с реда,

чудан случај приповеда.

Кад је баба чула ово,

одржа му страшно слово:

-Од муке ћу сада пући.

Тебе, деда, треба тући.

Што си тако луцкаст био,

па си рибу испустио?

Натраг хитај, жури, јури.

Корито ми старо цури;

нека риба како знаде,

одмах мени ново даде.

И у тмини црној, густој,

на обали морској пустој,

у пучине бескрај гледа

и позива рибу деда.

– Ој, рибице, где си да си,

дођи сада, мене спаси.

Узбурка се сиње море

и исплива риба горе.

Морске вале репом сече,

људским гласом она рече:

-Кажи деда, своју жељу,

па се врати у постељу.

И деда јој онда рече

каква жеља бабу пече.

-Иди кући, деда, само,

корито ће бити тамо.

Обећање риба даде

и у трену већ нестаде.

Чим се деда кући врати,

до корита одмах сврати,

а корито, лепо, ново.

Но, баба му рече ово:

-Имам сада жељу врућу

хоћу сутра нову кућу.

Не буде ли кућа нова,

овде више немаш крова,

већ одавде ти се сели,

чујеш шта ти баба вели.

И ујуру деда пође,

на обалу морску дође

па повика рибу гласно

и рече јој сасвим јасно

ту бабину жељу нову.

-Испунићу ти жељу ову-

риба рече

и- утече.

Када кући дође деда,

он у чуду само гледа:

од колибе све од прућа

створила се нова кућа.

Крај прозора баба седи

и строго му сад беседи:

-Нећу више кућу ову,

имам опет жељу нову.

Хоћу сада кућу другу!

Хоћу у њој безброј слугу.

Оде деда, рибу зове

да јој жеље каже нове .

Узбурка се сиње море

и исплива риба горе.

Чула риба шта га мори,

па овако њему збори:

-Иди одмах баби кажи,

испунићу све што тражи.

Сазидаћу кућу другу,

биће у њој безброј слугу.

Риба рече

и – утече.

Весела је баба била,

жеља јој се испунила.

Добила је кућу другу,

а служе је безброј слугу.

Али деда баш зло прође.

Чим он натраг кући дође,

злобна баба викну само.

-Слуге моје, хај’те тамо!

Одведите овог старца

сад у шталу код магарца.

Живи деда и у штали,

на судбу се он не жали.

То је било у недељу

кад испуни баби жељу,

али, ето, већ у среду

слуге опет зову деду:

-Хајде, деда, баба зове,

има, каже, жеље нове.

Мал’ од чуда није пао

кад је бабу саслушао:

-Сместа иди, рибу тражи

и жељу јој моју кажи.

Сад царица ја ћу бити,

то ми мора испунити!

Оде деда, рибу зове

и говори речи ове:

-Аој, рибо, муке веље,

баба има нове жеље.

Постала је сасвим луда,

тражи опет свака чуда.

А ја, ето, немам куда,

морам да те зовем, молим,

да јој ћуди удовољим.

Чула риба шта он жели,

па овако њему вели:

-И то ће се остварити,

царица ће баба бити.

Тако рече

и-утече.

Царица је баба била,

на њој само чиста свила.

И бисери око врата

и прстење све од злата.

Блага силног она има,

заповеда сада свима.

Кад у петак паде вече,

тад слугама баба рече:

-Доведите оног старца,

у штали је код магарца.

А кад деда пред њу клече,

строго она њему рече:

-Иди сада рибу тражи,

па јој царску жељу кажи.

Досадно ми царство ово,

хоћу опет царство ново.

На дну мора хоћу сада

да ми буде нова влада.

Златна риба, а не друга,

да ми лично буде слуга.

Хајде, старче, не пркоси,

царску жељу риби носи.

Када рибу дозва деда,

он понизно у њу гледа,

па јој вели:

-Мене, рибо, не весели

што опет теби ходим,

морам баби да угодим.

Снашла су ме грдна чуда.

Јесте моја баба луда,

али не смем да се гложим,

морам с њоме да се сложим.

Жељама јој никад краја.

Два дана јој царство траја,

а већ неће царство ово,

тражи,вели, царство ново.

На дну мора хоће сада

безумница да завлада.

Ово царство да јој пружиш

и ти лично да јој служиш.

Када ово каза деда,

риба њега само гледа.

Ћути риба, реч не рече,

праћакну се и утече.

Чека деда, чека тамо

све док није данак сван’о,

али рибе нема више,

деду наде напустише.

Он уморан пође кући

крај обале посрћући.

Кад се близу куће нађе,

не могаде да се снађе.

Двора сјајног више нема,

пред колибом баба дрема.

Гледа деда чудо ово

– ни корито није ново.

Нескромне су жеље биле,

па се нису испуниле.

Овде можете погледати драматизацију бајке у извођењу ученика

 

Александар Сергејевић Пушкин

Pushkin_Alexander_by_Sokolov_P.

Биографија

Пушкин је рођен у Москви 6. јунa 1799.  у неимућној, образованој, аристократској породици. Прадеда по мајци му је био црни Етиопљанин, Ибрахим Петрович Ганибал, који је стигао у Русију као роб, али је постао усвојено кумче Петра Великог. У раном детињству о Пушкину су се старале дадиље и учитељи француског језика. Знање језика је развијао међу члановима нижих слојева. 1811. године је примљен у елитну гимназију у Царском селу, коју је похађао до 1817. године.

Након школе, обезбедио је место у Савету спољних послова у Санкт Петербургу. Пушкин је брзо упливао у либералне политичке воде и због револуционарних песама је послат у егзил у јужну Русију (званично је само премештен по дужности), где је остао од 1820. до 1823. Након тога је годину дана провео у Одеси, где му је цветао друштвени живот. Пушкин је по други пут протеран, овај пут у северну Русију, на сеоско имање своје мајке – Михајловско.

Децембра 1825. године у Санкт Петербургу су се одржали протести и код пуно учесника су пронађене Пушкинове песме. Иако он сам није учествовао у протестима, спалио је сав материјал за који је сматрао да може да га компромитује. 1826. Пушкин је написао петицију за пуштање на слободу и након пријема код цара Николаја I, пуштен је. Цар Николај је одлучио да он лично постане цензор Пушкинових дела. Иако је добио de jure слободу, Пушкин није добио слободу кретања и писања.

Од 1826. до 1931. године Пушкинов друштвени живот се уозбиљио. Знало да се да Пушкин тражи жену и да циља на неке од најлепших Рускиња. 1829. године упознао је Наталију Гончареву, којом се и оженио 1931. Две године касније, Пушкин је проглашен за Камерјункера. У питању је дворски чин, који се обично додељује младим аристократама. Ово је увредило Пушкина, између осталог зато што је веровао да му је тај чин додељен да би његова супруга могла да одлази на дворске балове.

Пушкин је убрзо запао у лошу финансијску ситуацију, великим делом због расхода своје супруге. Успео је да добије позајмницу, захваљујући којој издаје свој журнал 1836. године, који није донео зараду. Коначно, 1837. године Пушкин је изазвао Д’Антеса на двобој.

Двобој је одржан 8. фебруара 1837. На једној страни је стајао славни руски песник, Пушкин, а на другој Д’Антес, особа коју је Пушкин оптужио за завођење његове жене. Двобоји су били честа појава у Русији и прихватљив начин, иако годинама незаконит, брањења части међу руском аристократијом. Прво би пуцао један учесник, па затим други, уколико је у стању.

Први метак је опалио Д’Антес. Погодио је Пушкина у стомак. Овај се ухватио руком за рану и пао напред у снег. Рукама се придигао на колена, уперио пиштољ и покушао да опали. Међутим, пиштољ је био поквашен. Пушкин је затражио да замени пиштољ, што му је и дозвољено. Опалио је, али је метак је само окрзнуо Д’Антеса. Пушкин је убрзо пренет у кревет, где је доктор покушао да му санира рану. Александар Сергејевич Пушкин је преминуо два дана касније, 10. фебруар 1837.

Дела

Пушкин је међу првима у Русији почео да пише народним језиком и дистанцирао се од романтичарске књижевности, популарне у западној Европи. Направио је стил који је мешао сатиру, романтику и драму

Пушкин је објавио прву песму са 14 година, као ученик у царској гимназији, у часопису Европски гласник. Током школовања је почео да пише и своје прво велико дело, Руслан и Људмила, издато 1820. Дело је базирано на бајкама које је чуо од своје бабе. Најпознатија бајка је Бајка о рибару и рибици.

Његово најпознатије дело је Евгеније Оњегин.

„Лажиметар виђен оком ђака“

26. децембра 2012. године од 18 сати у Малој сали Основне школе „Бранко Миљковић“ у Нишу одржано је књижевно вече „Лажиметар виђен оком ђака“ на коме су ученици збирку песама „Лажиметар“ Милоја Дончића приказали кроз причу и илустрације.

Књижевној вечери присуствовали су  и песници Гордана Пешић, Радосав Стојановић, Русомир Арсић, академски сликар Миле Пенков, управница књиге за децу Народне библиотеке „Стеван Сремац“ Ниш Мира Церовић Тасић, ђачки родитељи, ученици, колеге наставници.

После промоције настављено је дружење у школској библиотеци.

Било је то вече за незаборав.

27 ученика казивало је песме из збирке. Живело их покретом. Погледом.

Стихови су текли сами уз звуке гитаре.

Песник, Милоје Дончић, нашао је симболику између година Бранка Миљковића и ученика учесника.

Био је задивљен лепотом приказа своје збирке какву нико никада није имао. Такав приказ заслужују најбољи, а он је песник са највећим бројем награда у иностранству и код нас. Били смо убеђени да је заслужује.

Његов пријатељ, гост песник Радосав Стојановић, истакао је да је то вече у коме је песник сувишан.

Песник Милоје Дончић на крају програма обрати се ђацима и обећао да ће свакоме од њих поклонити стих.

Од тада је прошло 4 године.

Мали песници су сада велики ђаци.

Неки више нису ученици наше школе.

„Мали“ су велики, били и остали.

Велики песник кога смо славили није испунио обећање дато деци у препуној сали која га је славила.

Нисмо добили наш, обећани нам стих, али памтимо његов:

„Текао сам као песак у старом сату
Трпео кишу, звезду, студен
Ходао сам стрпљиво свом неповрату
И учио како човек да будем.“

За моје ђаке знам да су то научили. За песника Милоја Дончића не знам, али верујем да још није касно да крене у сусрет својим стиховима, бар упола срцем као што смо ми тог децембра 2012. урадили, не због њега, већ због поезије коју живимо и којој верујемо.

 

Новогодишње и божићне чаролије

Данас је библиотеку Основне школе „Бранко Миљковић у Нишу посетила позната нишка песникиња Виолета Јовић.

Данас је био посебан дан за све нас.

Ученици су песникињи уручили круну и прозвали је КРАЉИЦОМ ДЕЧЈЕГ ПЕСНИШТВА.

Последња њена збирка песама за децу носи наслов „Шашава вила“.

Овај назив је ученицима, члановина Књижевног клуба „Ватра и живот“, био инспирација да данима „Вили“ бележе своје жеље за Нову годину које су јој данас уручили.

Део својих жеља ђаци су оставили на зидним новинама да чекају Нову годину и остварење.

Сусрет са песникињом протекао је у изузетно пријатној атмосфери.

Песникиња је надахнуто говорила о свом детињству и одрастању.

О својој новој збирци песама за децу „До детета треба расти“.

Песникиња је школској библиотеци поклонила своју најновију збирку на чему јој захваљујемо.

Поделила је са ђацима и делове свог романа у припреми.

Ђаци су песникињи казивали своје стихове и саопштили своје Новогодишње и Божићне жеље.

Слушајући дивну Виолету Јовић и наше ђаке данас сам, по ко зна који пут, осетила колика је срећа бити библиотекар, али не било које школе, већ библиотекар Основне школе „Бранко Миљковић“ у Нишу јер овде деца пишу, сликају и воле на посебан начин.

Има их, сигурно, и у другим школама.

Нисам их упознала.

Ове наше волим највише на свету.

Нека им је срећна Нова година.

 

Вукова“Даница“ међу Миљковићевим звездама

 

У среду, 25. новембра 2015. године Основну школу „Бранко Миљковић“ у Нишу посетили су представници Друштва за неговање духовних вредности „Вук Караџић“ Ниш, мр Милунка Митић, председник Друштва и Немања Јовановић, председник Управног одбора Друштва.

Мр Милунка Митић представила је ђацима „Даницу“ која већ 22 године излази и упознала их са областима које алманах обрађује.Ученици су били у прилици да виде како изгледа први број обновљене „Данице“ из 1994.
Песник Немања Јовановић, један од аутора заступљених у „Даници“, говорио је о „Даници за младе“.
Упућен је позив ученицима наше школе да учествују са својим радовима на конкурсима које објављује Вукова задужбина преко листа „Задужбина“, Београд.

Овом представљању присуствовали су ученици, чланови Књижевног клуба „Ватра и живот“, ученици II/4 са учитељицом Бранком Периновић, професор српског језика и књижевности Јелена Голубовић и библиотекар Основне школе „Доситеј Обрадовић“ Марија Тошић.

У музичком делу програма наступала је Јелена Стаменовић, ученица VII/4 разреда.

 

 

 

„Пјесмом“ и из „Конра смјера“ до циља

Светски дан деце, 2о. новембар 2015. године, промоција збирке песама „Контра смјер“ песника Жељка Топрека из Теслић у Малој сали Дома Војске у Нишу у организацији Удружења писаца „Чегар“ Ниш. Аутор и водитељ програма Мирослав Мишо Бакрач, председник Удружења писаца „Чегар“ Ниш.

О стваралаштву песника Жељка Топрека говорила је проф. и библиотекар Драгана Пешић Главашевић. Песме су читали чланови  Књижевног клуба „Ватра и живот“ ОШ „Бранко Миљковић“ из Ниша Филип Стевановић, Нађа Кајгана, Мина Митровић, Александра Васић и аутор.

Аутор и водитељ програма Мирослав Мишо Бакрач, председник Удружења писаца „Чегар“ Ниш.

У музичком програму учествовао је бенд Медицинске школе „Др Миленко Хаџић“ из Ниша.

„Будите сретни данас. Овакав исти дан се никада више неће поновити, а једном ће се у сјећању чинити посебан и пожељећете га вратити.“ Мелиха Миљевић, Аустралија

 

„Иза ових чудних врата“ живи реч

6. новембра 2015. године у библиотеци Основне школе „Бранко Миљковић“ у Нишу, у сусрет Дану Вуковог рођења, 8. октобра, Вук Караџић је слављен песмом са песникињом, носиоцем Вукове повеље, професорком српског језика и књижевности Вером Цветановић и њеном збирком песама „Иза ових чудних врата“ коју је даровала библиотеци на чему јој захваљујемо.

Вера Цветановић се бави уређивачком и новинарском делатношћу. Пише песме за децу и одрасле, хаику, приче, драме, есеје. Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима и антологијама.

Носилац је бројних награда и признања. Издала је 22 књиге.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Као студент друговала је са вечно младом  Десанком Максимовић и уз њу формирала свој песнички укус. Поглед на писану реч. И живот.

Песникиња Вера Цветановић од 2003. године у својој школи у Бабушници води „Малу песничку школу“. Своје искуство из вишегодишњег рада поделила је са нама кроз корисне препоруке.

Препоручила нам је поезију као најлепшу башту у којој треба што дуже да боравимо јер у њој цветају речи које на најнепосреднији начин васпитавају, подижу и лече.

„Пробајте! Не веле узалуд: Срећа је гајити цвеће!“

Истакла је да је поезија „универзални језик“ који се најлакше учи са збирком за читање у руци, а наша песма је „свака коју казујемо срцем“, с којом се стапамо душом, па не знамо где престаје она, а почињемо ми. Оснажила је ђаке да читају и казују стихове и тако негују чистоту свог језика, али је оснажило и библиотекарку Драгану да прочита песме блиске својој души из Збирке за читање, песника Жељка Топрека из Теслића, који је оставио снажан утисак нашој гошћи која је у трену питала: „Ко је тај песник?“, и „отела“ збирку, спонтано, потврђујући да и песник може бити „погођен“ песмом ако је она „права“ и покрене крвоток речима.

Не постоје километре и даљина. „Наше“ песма живи тамо где се казују и надахњују. Тамо где смо ми.

„Песме су“, каже песникиња Цветановић, „ода лепе речи“ и ту оду треба неговати ког ђака.

Она је истакла улогу и значај библиотеке и библиотекара у развијању дара за читање код деце јер је и сама била библиотекар на почетку свог радног века и нагласила да је „не неговати дар који нам је Бог дао – грех .“

Да нема случајности, да су Божји путеви укрштени, и да не знамо који ће нас на какав сусрет навести, потврђује и то да је песникиња Цветановић била наставник шефу рачуноводства наше школе Милованки Крстић која је присуствовала овом песничком догађају, потврђујући истинитост сваке Верине речи, иако се у реч песника не сме сумњати.

На таласима сећања, које је кренуло присуством бившег ђака, потекла је још једна жива и спонтана песма обојена лепотом коју само сета и сећање може да покрена у сваком од нас, а посебно код песника који трепере посебним сензибилитетом.

Дружење с песникињом Цветановић помогло нам је да одредимо „меру“ и „век“ песми с којом другујемо и коју волимо, коју настављамо да преносимо и умножавамо јер смо за то „од Бога унапред плаћени“.
„Ој, ви песме, дико наша,
каква вам је вера ваша?
Каква мера? Какав рок?
Љубав нам је наша вера,
Више звезда наша мера,
А вечитост наш је рок!“

На растанку нам је песникиња оставила своју веру, љубав и наду у поезију, да је чувамо и увећавамо, до нашег скорог сусрета: „Још једном испратих ђаке ко мајка са кућног прага. У нови неки почетак одоше та лица драга. С благословом су пошли, нек прате своје свице. За пут у нови живот сашила сам им торбице…“

 

„Доста су свету једне Шумарице“

23. октобра 2015. године у библиотеци Основне школе „Бранко Миљковић“ у Нишу одржан је „Велики школски час“ са ученицима, члановима Књижевног клуба „Ватра и живот“, и песникињом Љубинком Бубом Вранић.

Песникиња Вранић и библиотекарка Драгана поделиле су страницу историје са ђацима. Упознали су их са „Крвавом бајком“ која је задесила земљу на брдовитом балкану и песникињом Десанком Максимовић која је својом песмом овековечила овај догађај да увек подсећа на невино страдале жртве у Шумарицама.

Песникиња Вранић је разговарала са ђацима о вечној теми како се пише песме и како се постаје песник.

Овај сусрет оставио је јак утисак на све нас о чему најбоље сведоче фотографије.