Антон Чехов, Ујка Вања

 Антон Павлович Чехов, један од најзначајнијих руских писаца приповетки и драма из једног чина, рођен је у Таганрогу, 29. јануара 1860. године, а преминуо 15. јула 1904. године. Студирао је медицину на Московском универзитету и био лекар, али се писањем бавио још од средњошколских дана, када је почео да објављује чланке и текстове у новинама. Његова најпознатија и најзначајнија дела су: „Ујка Вања“, „Галеб“, „Три сестре“.

Драма „Ујка Вања“ први пут је објављена 1899, а прво приказивање је било 1900. године под руководством Константина Станиславског.

116 година од смрти генијалног Чехова његову драму „Ујка Вања“ читамо на линку: 

https://skolasvilajnac.edu.rs/wp-content/uploads/Anton-Pavlovic-Cehov-Ujka-Vanja.pdf

„Ako ne znaš sta osećaš prema čoveku – zatvori oči, i zamisli da ga nema. Nigde. Nema ga, i neće ga ni biti. Onda će vam sve biti jasno.“

„Ne možete tražiti od blata da ono ne bude blato.“

„Da osećate sreću bez prestanka, čak i u trenucima tuge i žalosti, treba:

a) umeti biti zadovoljan sadašnjošću

b) uživati u saznanju da može biti i gore.

„Stotine milja prazne, jednolike, izgorele stepe, ne mogu izazvati tako duboku depresiju kao jedan dosadan čovek kada sedi, priča, i ne zna se kada će otići.“

„Ako želiš da imaš malo vremena – ništa ne radi.“

„Ne treba smetati ljudima da lude.“

„Cinik“ – je grčka reč, a u prevodu na tvoj jezik: svinja, koja želi da ceo svet zna da je ona svinja.“

„Dobar čovek oseća sramotu i pred psom.“

„Spoznaj samog sebe – je dobar i koristan savet; šteta je samo što niko ne precizira kako se primenjuje.“

„Život je, zapravo, veoma jednostavna stvar, i čovek treba da uloži puno napora da ga pokvari.“

„Čast se ne može oduzeti, ona se može samo izgubiti.“

„Čovek je ono u šta veruje.“

„Kad nema pravog života, čovek živi od fatamorgane.“

„Kad sunce sija i na groblju je veselo.“

„Ljubav daje krila ali ih i skraćuje.“

„Nema, niti može biti pravednog bogatstva.“

„Žena može postati prijatelj muškarcu samo ovim redom: prvo poznanica, zatim ljubavnica, pa tek onda prijatelj.“

„Treba svima verovati, inače se ne može živeti.“

„I za hiljadu godina čovek će isto ovako uzdisati: Ah, teško je živeti – i u isti mah ovako isto kao i sada, bojaće se i neće hteti da umre.“

„Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu.“

„Nemojte mi reći da mesec sija; pokažite mi odsjaj svetlosti na razbijenom staklu.“

„Čovek je ono što veruje.“

„Ni ljubav, ni prijateljstvo, ni poštovanje ne mogu toliko da zbliže ljude koliko zajednička mržnja.

„Glavno je, gospodo, što manje misliti! Do đavola sa svima tim analizama… Ako ti se pije, a ti brate pij, a ne da filozofiraš: da li je to škodljivo ili nije… Sve su te filozofije i psihologije luk i voda!“

„O, kako bih voleo da se zaustavim negde na dalekom polju i stojim kao drvo, kao stub, pod širokim nebom, i da svu noć gledam kako nadamnom plovi tihi, jasni mesec, i da zaboravim, zaboravim… O, kako bih voleo da se ničega ne sećam!“

Меша Селимовић, Дервиш и смрт

На данашњи дан, 11. јула 1982. год. умро је велики Меша Селимовић. Још  за живота себе је уградио у своју „Тврђаву“ од речи и одјекује у свакоме од нас. Меша Селимовић живи кроз древне мудрости с модерним мисаоним немирима исказаним у романима „Дервиш и смрт“, „Тврђава“ и „Острво“.

Роман „Дервиш и смрт“ читамо на линку:

http://www.sveti-sava.edu.rs/otpremljeno/Mesa%20Selimovic%20-%20Dervis%20i%20smrt.pdf

Мехмед Меша Селимовић, делић биографија

Мехмед Меша Селимовић (Тузла, 26. април — Београд, 11. јул 1982) био је југословенски, српски („Србин је славно бити, али и скупо.“ Селимовић) и босанскохерцеговачки[писац који је стварао у другој половини 20. века Уврштен је у књигу 100 најзнаменитијих Срба.

Део његове најатентичније биографије можете прочитати у његовом делу „Сјећања“.

Неке од мудрости Меше Селимовића делим са вама:

Četrdeset mi je godina, ružno doba: čovek je još mlad da ne bi imao želja. a već star da ih ostvaruje. Šteta što nemam deset godina više pa bi me starost čuvala od pobuna, ili deset godina manje pa bi mi bilo svejedno.

Nekad i sad – to su dva čovjeka

Слободан Станишић, Како се каже волим те

На данашњи дан 1939. године рођен је познати песник Слободан Станишић за кога је „дете најлепша песма“.

Слободан Станишић је песник, приповедач, драмски писац и карикатуриста. Објавио је 125 књига, написао 20 радио – драма и 10 позоришних комада, био је уредник радија и телевизије, уређиво листове Невен, Змај, Лењи Гаша и Чика Јова. Добитник је многобројних признања. Живи и ствара у Београду.

Данас читамо његове песме: „Прође осми“, „Кад сам с тобом шетао под руку“ и

Прође осми

Нисмо више, као некад,
гласни,
шалама се неки једва смеју,
загрљаји ни јаки,
ни страсни,
успомене попут перја веју.

Одлазимо.
Остају за нама,
мир часова и провере знања,
ситне среће засуте бригама,
изостанци, бољке, оправдања.

Остављамо парове и групе,
што путују у друга столећа,
урезане поруке у клупе,
сплет јесени,
зима и пролећа.

Остављамо строгост граматике,
ред правила, опита, система,
лаких стрепњи због математике,
историје и задатих 
тема.

Остављамо формуле и шеме,
брижном руком писане лекције,
скице, слике, дрхтања и треме,
игре, песме, глуму 
и секције.

Остављамо одморе сред кише,
на таблама обрисане мисли,
ђачке згоде
заборав већ брише,
дневници се под прашином стисли.

Остављамо екскурзије сјајне,
с љубавима првим, пуним бола,
прекривеним велом строге тајне,
док о њима прича
цела школа.

Одлазимо.
Говорили ми смо,
чим би распуст на школски праг стао:
-Збогом школо,
волели те нисмо!
А сад нам је, ипак, мало жао.

Шалама се неки
једва смеју,
загрљаји ни јаки, ни страсни,
успомене попут перја веју,
нисмо више, као некад,
гласни… 

Кад сам с тобом шетао под руку

Кад сам с тобом шетао 
под руку
у школи су дигли
силну буку.

Викали су: “Заљубљени!
Клинци! Срам их било,
уа, љубавници! “

Сазнали су родитељи наши:
“Још су млади“, кажу,
“то нас плаши…“

А родбина брине своју бригу:
“Боље нек се прихвате
за књигу…“

Кружила су шапутања многа:
“Биће посла
ту за педагога…“

Закључак је наставничког већа:
“Очигледан утицај
пролећа…“

Рекао је тад директор школе:
“Оставите децу
нек се воле“

Кад си са мном шетала
под руку,
доживели тад смо силну
буку,
викала нам цела трећа смена :
“Муж и жена и мачка печена!’ 

Како се каже ја те волим

Како то звучи – ја те волим,

ведро или помало тужно,

сасвим озбиљно

намерно смешно,

веома лепо

или ружно?

Како се чује – ја те волим,

тихо, шапатом, сасвим гласно,

изблиза

или из даљине,

неразумљиво али јасно?

Како изгледа – ја те волим,

мирнога лица ил уз гримасу,

у грчу, брзо,

окретан, споро,

дуго, полако, у једном часу?

Како се види – ја те волим,

при светлу, сенци, потпуној тами,

тамо где има

много света,

а можда кад смо сасвим сами?

Како се римује – ја те волим,

у неком стиху врло старом,

уз мелодију

састава бучног

или насамо, с гитаром?

Како се игра – ја те волим,

образ у образ или уз бок,

уз неки лагани,

старински танго,

можда уз валцер или уз рок?

Како се каже – ја те волим,

треба ли гласу бар мало глуме,

уз коју рука

каже руци,

нешто што само она разуме?

Како се ћути – ја те волим,

кад уста остану скупљена, бледа,

очи погледом

проговоре,

јер знају како се тајно гледа?

Стеван Раичковић,Камена успаванка

Стеван Раичковић (5. јул 1928 — 6. мај 2007) био је српски песник и академик.

Поезију Стевана Раичковића читамо на линку:

https://www.poezijanoci.com/domaca/stevan-raickovic-pesme.html

Стеван Раичковић, биографија

Стеван Раичковић (5. јул 1928 — 6. мај 2007) био је српски песник и академик.

Гимназију је учио у Сенти, Крушевцу, Смедереву и Суботици где је 1947. и матурирао. Студирао је на Филозофском факултету у Београду, а већ са 17 година почео је да објављује песме у „Књижевности”, „Младости”, „Књижевним новинама” и „Политици”. Од 1949. године почиње да објављује песме по београдским листовима и часописима; исте године постао је сарадник Литерарне редакције Радио Београда, а на том запослењу је остао до 1959. године, када почиње да ради као уредник у издавачкој кући „Просвета”.

Раичковић је био уредник у „Просвети” до 1980. године. За дописног члана Српске академије науке и уметности изабран је 1972. године, а за редовног 1981.

Објавио је више од двадесет збирки песама, седам књига за децу, неколико књига есеја. Прву збирку „Детињство” објавио је 1950. године, да би већ следећом „Песма тишине”, две године касније, био примећен.

Преводио је руске песнике,Ану Ахматову, Марину Цветајеву, Јосифа Бродског, сачинио је избор поезије Бориса Пастернака. У препеву „Седам руских песника” и антологији „Словенске риме” представио је и модерне руске песнике. Превео је и Шекспирове сонете и „Десет љубавних сонета” Франческа петрарке. Сабрана дела Стевана Раичковића објављена су 1998. године.

Раичковићева поезија објављена је на руском, пољском, чешком, словачком, мађарском, бугарском, русинском, албанском, словеначком и македонском језику.

КАМЕНА УСПАВАНКА


Успавајте се где сте затечени
По свету добри, горки, занесени,
Ви руке по трави, ви уста у сени,
Ви закрвављени и ви заљубљени,
Зарастите у плав сан камени
Ви живи, ви сутра убијени,
Ви црне воде у беличастој пени
И мостови над празно извијени;
Заустави се биљко и не вени:
Успавајте се, ко манем, невени,
Успавајте се тужни, уморени,
Последња птицо: мом лику се окрени
Изговори тихо ово име
И онда се у ваздуху скамени

Чувари детињства, Милован Данојлић и Љубивоје Ршумовић

На данашњи дан рођена су два песника која су обележила детињства генерација читалаца, Милован Данојлић (1937) и Љубивоје Ршумовић (1939). Њихова поезија је разноврсна, изузетно емотивна, поучна и духовита. Она васпитава, ослобађа страхова, подстиче креативност, развија позитивне особине и учи како да се постане добар човек.

Милован Данојлић, биографија

Милован Данојлић (Ивановци, 3. јул 1937) је српски писац који живи и ради од 1984. године у Француској. Велику матуру положио је 1957. у Београду, где је 1973. на Филолошком факултету дипломирао Одсек за романистику. Сарађивао је као стални и спољни сарадник у дневним листовима Борба, Политика, у НИН-у и бројним књижевним часописима. У два наврата је радио као лектор за српскохрватски језик на Универзитету у Поатјеу, а неколико година је обављао послове спољног сарадника париског радија.

Члан је САНУ од 2000. године, прво као члан ван радног састава, потом дописни члан и од 8. новембра 2018. године као редовни члан. Један је од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989.

Објавио је више од 70 књига белетристике и поезије на српском језику. Пише поезију, прозу, есејистику и књижевну критику. Приредио је и превео велики број књига из књижевности за децу; превео је и препевао дела познатих писаца (В. Шекспир, Ш. Бодлер, Ј. Бродски, Е. Сиоран, Л. Арагон, Е. Паунд, В. Б. Јејтс, Е. Јонеско, П. Клодел), писана на француском и енглеском језику. Најпознатије Данојлићеве књиге су „Нека врста циркуса“, „Личне ствари – огледи о себи и о другима“ и „Балада о сиромаштву“.

Добитник је више књижевних награда од којих су најпознатије:

• НИН-ова награда за дело „Ослободиоци и издајници“ 1997.

• Октобарска награда Београда, Змајева награда, Награда Бранко Ћопић, Награда Исидора Секулић, Награда Десанка Максимовић, Младост, Младо покољење, Невен, Виталова награда „Златни сунцокрет“, Жичка хрисовуља, Награда Милош Ђурић за преводилаштво, Награда Печат времена за књижевност.

Милована Данојлића данас упознајемо кроз његов „Аутопортрет“ који гледамо на линку:

Збирку песама „Како спавају трмваји“ читамо на линку:

https://vdocuments.mx/milovan-danojlic-kako-spavaju-tramvaji-i-druge-pesme.html

Биографију и поезију Љубивоја Ршумовића читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/ljubivoje-rsumovic.html

„Аутопортрет“ Љубивоја Ршумовића:

Са Мињом Суботом и Љубивојем Ршумовићем на Сајму књига у Београду 2019.

Ернест Хемингвеј, Старац и море

„Никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.“ На данашњи дан 1961. године одзвањало је за Ернестом Хемингвејом.

Роман „Старац и море“ читамо на линку:

http://www.sveti-sava.edu.rs/otpremljeno/Ernest%20Hemingway%20-%20Starac%20i%20more%20(1).pdf

„Да би могао да пишеш о животу, прво мораш да га живиш.

Ернест Милер Хемингвеј (21. јул 1899 – Кечум, 2. јул 1961) био је амерички писац и новинар. Добитник Пулицерове награде 1953. године за роман „Старац и море“ и Нобелове награде за књижевност 1954. године.

Био је припадник париског удружења изгнаника двадесетих година двадесетог века и један од ветерана Првог светског рата, који су касније били познати као „изгубљена генерација“.

Својим посебним начином писања који карактерише шкртост на речима, насупрот стилу његовог књижевног супарника Вилијам Фокнер, Хемингвеј је значајно утицао на развој лепе књижевности двадесетог века. Многи његови романи се данас сматрају класичним делима америчке књижевности.

„Ниједан човек није острво, сам по себи целина;

сваки је човек део континента, део Земље;

ако грудву земље однесе море, Европе је мање,

као да је однело неки Рт, као да је однело Посед

твојих пријатеља или твој; смрт ма ког човека

смањује мене, јер ја сам обухваћен Човечанством.

И стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони

за тобом.“

„Али човек није створен за поразе… Човек може бити уништен, али не и побеђен…“

Милан Ракић, Песме

И после 82 године од смрти писац Милан Ракић је са нама са својом поезијом која траје кроз време.

Његове песме читамо на линку: https://www.poezijasustine.rs/2017/08/milan-rakic.html

Милан Ракић, биографија

Рођен је 30. септембра 1876. године у Београду. Завршио је права у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише.Његове малобројне песме одликују се највишим уметничким особинама и представљају врхунац у изражају оне песничке школе коју је основао Војислав Илић. Поред Шантића и Дучића, Ракић је трећи велики српски песник тога времена.Његов језик је беспрекорно чист и крепак, реченица кристално јасна. „У погледу технике, казао је Скерлић, то је последња реч уметничког савршенства у српској поезији“.Са Шантићем, Ракић је најуспешније обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма.

Умро је у Загребу 30. јуна 1938. године.

Васко Попа, Песме

На данашњи дан 1922. рођен је Васко Попа, један од најпознатијих песника на српском језику, академик убројен међу 100 најзнаменитијих Срба..

Његову поезију читамо на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/vasko-popa.html

Збирку „Усправна земља“ читамо на линку:

Click to access uspravna_zemlja.pdf

Васко Попа, биографија

Рођен је 29. јуна 1922. године у Гребенцу код Вршца. Основну школу и гимназију завршио је у Вршцу. После тога уписао је Филозофски факултет у Београду. Студије наставља у Букурешту и Бечу. За време Другог светског рата био је затворен у немачком концентрационом логору у Зрењанину (тада се Зрењанин звао Бечкерек). Након завршетка рата дипломирао је на романској групи Филозофског факултета у Београду, 1949. године.

Појава Васка Попе у послератној српској поезији означава снажан преокрет у односу на поетско стваралаштво његових савременика. Песнички израз му је наклоњен афоризму, пословици и језгровит је, а језик сажет. Писао је кратке стихове без риме и интерпункције, који су блиски метрици српске народне поезије. Он је један од најпревођенијих југословенских песника, а и сам је преводио са француског језика.

Умро је у Београду 5. јануара 1991. године.

Док је људи и док је Косова

На данашљи дан 1389. године одиграо се чувени Бој на Косову.

Песме о Косовском боју заузимају централно место у српској епској поезији, јер од њих одсијава најјача светлост на читаву епику.

Оне чине посебан тематски круг – циклус у Антологији епске поезије.

Данас читамо песме косовског циклуса на линку:

https://www.prelepapoezija.com/epska-poezija/kosovski-ciklus/

Бој на Косову је југословенски филм из 1989. године који је снимљен поводом обележавања 600 година од Косовске битке која се одиграла на Видовдан, 28. јуна 1389. године. Режирао га је Здравко Шотра, а главне улоге играју: Милош Жутић, Горица Поповић, Војислав Брајовић, Жарко Лаушевић, Љуба Тадићи и Бранислав Лечић.

Филм „Бој на косову“ можете погледати на линку:

Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и заједно са светосављем један од темеља колективног идентитета Срба.   
Колики је значај епских песама за српско етничко биће, показали су Први српски устанак и остали ратови које су Срби морали да воде. Одрастајући на традицији која је била епски усмерена, свака борба за Србе је постајала Косовски бој. Косовска епопеја је тако постајала једна од позитивних снага које су омогућиле српском народу да истраје све ово време.   
 Српске епске песме, по својој уметничкој снази, богатству мотива, трагичности, животности, лепоти језика и слика сврставају се у ред оних великих епских дела попут Илијаде и Одисеје. Колективно памћење Косовски бој доживљава толико снажно да се од њега мере године робовања под Турцима, иако је Смедерево пало 1459. године. Косовска легенда, опевана у многобројним епским песмама „косовског“ циклуса знатно је утицала на ране писце историја словенских народа. У „Краљевству Словена“ Мавра Орбина (дубровачки бенедиктински монах и историчар; дело је издато 1601. у Пезару, 1603. папска Курија ставља ово дело у списак забрањених књига), нарочито у делу који говори о лози Хребељановића, види се утицај песме „Кнежева вечера“. Утицај епске традиције се види чак и у делу Јована Рајића „Историја разних словенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов“ (1794-1795), упркос његовом настојању да се не наслања на историју приказану у епском песништву.

Мирослав Антић, Плави чуперак

На данашњи дан 1986. год. чувени Мирослав Мика Антић „једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратитио“ и остао да живи са својим „Плавим чуперком“ и бесмртном поезијом

„Ако ти јаве: умро сам, ти наш — ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем.

У знак сећања на популарног песника читамо његову збирку поезије „Плави чуперак“ на линку:

https://pdfslide.net/documents/miroslav-antic-plavi-cuperakpdf.html

Мирослав Мика Антић, биографија


Рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.

После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се бавити новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи једно време у издању средом — Новосадском дневнику, до 1959. године.

Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959—1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) — новинар у новинској Издавачкој кући Дневник — сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962—1965), обновио и радио као главни уредник Невен Чика Јове Змаја (1979) као сценариста и редитељ радио на документарним и играним филмовима, а као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.

Према његовим стиховима компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима.

Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: „Плави чуперак“, „Гарави сокак“, „Насмејани свет“, „Шашава књига“, „Оловка не пише срцем“, „Птице из шуме“, „Тако замишљам небо“…

Песник који је својом поезијом и сликар који је својим уметнички радом оставио неизбрисив траг. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.

Умро је 24. јуна 1986. године у Новом Саду.

Познатија дела су му:„Испричано за пролеће“, „Рождество твоје“,„Плаво небо“, „Насмејани свет“, „Псовке нежности“ и друга..

За децу је написао:„Плави чуперак“, „Хороскоп“ (песме у прози написане за сина Вука пред његов полазак у основну школу), „Прва љубав“ и „Гарави сокак“.

Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“ и др.

Своје речи нам оставља у аманет да их живимо:

„Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи
и страшнији и дужи
од времена и вечности.“ 

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima… Miroslav Mika Antić

Bežati u svet poezije – to je moja naivnost. Bežati u svet slikarstva – to je moje lukavstvo. Bežati u svet filma – to je moja surovost. Bežati u svet novinarstva – to je moja potreba da živim. E samo kad sam pobegao u svet poezije za decu, imao sam istinska krila. Verujte mi – tada sam leteo! – Miroslav Mika Antić

Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. – Miroslav Mika Antić

„На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.“

„Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.“

„Они који ме срећу, мисле да ја то путујем. А не путујем ја. То бескрај по мени хода.“