Слободан Станишић, Како се каже волим те

На данашњи дан 1939. године рођен је познати песник Слободан Станишић за кога је „дете најлепша песма“.

Слободан Станишић је песник, приповедач, драмски писац и карикатуриста. Објавио је 125 књига, написао 20 радио – драма и 10 позоришних комада, био је уредник радија и телевизије, уређиво листове Невен, Змај, Лењи Гаша и Чика Јова. Добитник је многобројних признања. Живи и ствара у Београду.

Данас читамо његове песме: „Прође осми“, „Кад сам с тобом шетао под руку“ и

Прође осми

Нисмо више, као некад,
гласни,
шалама се неки једва смеју,
загрљаји ни јаки,
ни страсни,
успомене попут перја веју.

Одлазимо.
Остају за нама,
мир часова и провере знања,
ситне среће засуте бригама,
изостанци, бољке, оправдања.

Остављамо парове и групе,
што путују у друга столећа,
урезане поруке у клупе,
сплет јесени,
зима и пролећа.

Остављамо строгост граматике,
ред правила, опита, система,
лаких стрепњи због математике,
историје и задатих 
тема.

Остављамо формуле и шеме,
брижном руком писане лекције,
скице, слике, дрхтања и треме,
игре, песме, глуму 
и секције.

Остављамо одморе сред кише,
на таблама обрисане мисли,
ђачке згоде
заборав већ брише,
дневници се под прашином стисли.

Остављамо екскурзије сјајне,
с љубавима првим, пуним бола,
прекривеним велом строге тајне,
док о њима прича
цела школа.

Одлазимо.
Говорили ми смо,
чим би распуст на школски праг стао:
-Збогом школо,
волели те нисмо!
А сад нам је, ипак, мало жао.

Шалама се неки
једва смеју,
загрљаји ни јаки, ни страсни,
успомене попут перја веју,
нисмо више, као некад,
гласни… 

Кад сам с тобом шетао под руку

Кад сам с тобом шетао 
под руку
у школи су дигли
силну буку.

Викали су: “Заљубљени!
Клинци! Срам их било,
уа, љубавници! “

Сазнали су родитељи наши:
“Још су млади“, кажу,
“то нас плаши…“

А родбина брине своју бригу:
“Боље нек се прихвате
за књигу…“

Кружила су шапутања многа:
“Биће посла
ту за педагога…“

Закључак је наставничког већа:
“Очигледан утицај
пролећа…“

Рекао је тад директор школе:
“Оставите децу
нек се воле“

Кад си са мном шетала
под руку,
доживели тад смо силну
буку,
викала нам цела трећа смена :
“Муж и жена и мачка печена!’ 

Како се каже ја те волим

Како то звучи – ја те волим,

ведро или помало тужно,

сасвим озбиљно

намерно смешно,

веома лепо

или ружно?

Како се чује – ја те волим,

тихо, шапатом, сасвим гласно,

изблиза

или из даљине,

неразумљиво али јасно?

Како изгледа – ја те волим,

мирнога лица ил уз гримасу,

у грчу, брзо,

окретан, споро,

дуго, полако, у једном часу?

Како се види – ја те волим,

при светлу, сенци, потпуној тами,

тамо где има

много света,

а можда кад смо сасвим сами?

Како се римује – ја те волим,

у неком стиху врло старом,

уз мелодију

састава бучног

или насамо, с гитаром?

Како се игра – ја те волим,

образ у образ или уз бок,

уз неки лагани,

старински танго,

можда уз валцер или уз рок?

Како се каже – ја те волим,

треба ли гласу бар мало глуме,

уз коју рука

каже руци,

нешто што само она разуме?

Како се ћути – ја те волим,

кад уста остану скупљена, бледа,

очи погледом

проговоре,

јер знају како се тајно гледа?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s