Мирослав Антић, Плави чуперак

На данашњи дан 1986. год. чувени Мирослав Мика Антић „једне случајне зоре свом неком далеком сунцу златних се очију вратитио“ и остао да живи са својим „Плавим чуперком“ и бесмртном поезијом

„Ако ти јаве: умро сам, ти наш — ја то не умем. Љубав је једини ваздух који сам удисао. И осмех једини језик који на свету разумем.

У знак сећања на популарног песника читамо његову збирку поезије „Плави чуперак“ на линку:

https://pdfslide.net/documents/miroslav-antic-plavi-cuperakpdf.html

Мирослав Мика Антић, биографија


Рођен је 14. марта 1932. године у Мокрину. Основну школу учио у Мокрину и Панчеву, где се породица у лето 1941. године преселила из Мокрина. Гимназију је похађао у Панчеву, седми разред у Кикинди, а матурирао у Панчеву. Студирао је славистику (руски и чешки језик) на Филозофском факултету у Београду.

После матуре, пре него што је постао познат, радио је у техници панчевачког Народног позоришта, а 1951. године почео се бавити новинарством у листу Панчевац. Прешао 1954. у Нови Сад и запослио се као новинар у Дневнику, радећи једно време у издању средом — Новосадском дневнику, до 1959. године.

Више од годину дана био у Београду уредник Пионира (1959—1960). По повратку у Нови Сад 1961. постаје члан редакције у Издавачком одељењу Форума, а од 1962. до пензионисања (због болести) — новинар у новинској Издавачкој кући Дневник — сарадник културне рубрике и слободни репортер у листу Дневник, главни уредник ревије за џез и забавну музику Ритам (1962—1965), обновио и радио као главни уредник Невен Чика Јове Змаја (1979) као сценариста и редитељ радио на документарним и играним филмовима, а као сликар насликао импресивну галерију слика (уља, колажа) и самостално излагао у Загребу, Сарајеву, Новом Саду, Кикинди, Мокрину.

Према његовим стиховима компоновао је више забавних песама које су биле запажене на фестивалима.

Сем књига за одрасле, објавио је и књиге песама за децу: „Плави чуперак“, „Гарави сокак“, „Насмејани свет“, „Шашава књига“, „Оловка не пише срцем“, „Птице из шуме“, „Тако замишљам небо“…

Песник који је својом поезијом и сликар који је својим уметнички радом оставио неизбрисив траг. Био је свестрани уметник, песник, сликар, сањар и боем, особеног животног и стваралачког стила.

Умро је 24. јуна 1986. године у Новом Саду.

Познатија дела су му:„Испричано за пролеће“, „Рождество твоје“,„Плаво небо“, „Насмејани свет“, „Псовке нежности“ и друга..

За децу је написао:„Плави чуперак“, „Хороскоп“ (песме у прози написане за сина Вука пред његов полазак у основну школу), „Прва љубав“ и „Гарави сокак“.

Режирао је филмове „Доручак са ђаволом“, „Свети песак“, „Широко је лишће“, „Страшан лав“ и др.

Своје речи нам оставља у аманет да их живимо:

„Своју снагу препознаћеш по томе
колико си у стању
да пребродиш тренутак,
јер тренутак је тежи
и страшнији и дужи
од времена и вечности.“ 

Rođen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu ništa ne vraća dozive. Popiju ih daljine. Jata lete u mestu, i mogu se ubrati. Sve se priginje zemlji. Sve je nadohvat ruke. Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme dužinama senki. Mlečni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moraš da se penješ: zvezde rastu u žbunju. Samo se uputiš ravno, pa vrežama od zlata i posle desetak koraka već hodaš po nebesima… Miroslav Mika Antić

Bežati u svet poezije – to je moja naivnost. Bežati u svet slikarstva – to je moje lukavstvo. Bežati u svet filma – to je moja surovost. Bežati u svet novinarstva – to je moja potreba da živim. E samo kad sam pobegao u svet poezije za decu, imao sam istinska krila. Verujte mi – tada sam leteo! – Miroslav Mika Antić

Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi. – Miroslav Mika Antić

„На ову земљу сам свратио
да ти намигнем мало.
Да за мном остане нешто
као лепршав траг.“

„Упркос данима сивим,
кад видиш неку комету
да видик зарумени,
упамти: то ја још увек
шашав летим и живим.“

„Они који ме срећу, мисле да ја то путујем. А не путујем ја. То бескрај по мени хода.“

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s