Владислав Петковић Дис, Песме

Владислав Петковић Дис  „Међу својима“ и после 103 године од смрти

преузимање (2)

Песме Владислава Петковића Диса можете читати на линку:

https://www.poezijasustine.rs/2017/08/vladislav-petkovic-dis.html

Vladislav_Petkovic_Dis_2

Владислава Петковића Дис, биографија

Владислав Петковић Дис (Заблаће код Чачка, 10. марта 1880 — Јонско море 17. мај 1917) је био српски песник  и родољуб. Радио је као учитељ и царински службеник. Касније, био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата, преживео је повлачење преко Албаније, одакле је пребачен на Крф, а затим транспортован у Француску где пише своју последњу збирку песама Недовршене песме. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће и потапа немачка подморница код Крфа, 17. маја 1917. године.

Дисова награда

Да би се очувала успомена на овог великана српске поезије, Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” организује културну манифестацију „Дисово пролеће“. Дисове свечаности почињу 10. марта, на песников рођендан, а завршавају се доделом „Дисове награде“. „Дисово пролеће“ подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији „Токови“ објављено је до сада 35 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.

Градска библиотека „Владислав Петковић Дис” од 1964. године додељује Дисову награду за животно дело савременог југословенског, односно српског песника. Дисова награда се својом дуготрајношћу, избором добитника, саставима жирија чврсто укоренила на месту једне од најпрестижнијих домаћих песничких и књижевних награда. Последњих година Дисову награду чине плакета која се уручује добитнику и новчани износ награде. Награда се додељује се сваке године, жири заседа у Чачку. Новчани део награде је 160.000 динара а награда се уручује на завршној свечаности „Дисовог пролећа“.

Поводом сто година од смрти великог српског песника,
Владислава Петковића Диса, 2017, Универзитетска
библиотека у Крагујевцу је на основу грађе из свог фонда
приредила изложбу. Електронски каталог изложбе
садржи биографске податке, попис дела и литературе
са сигнатурама.

Изложбу можете погледати на адреси:

https://fedorakg.kg.ac.rs/fedora/get/o:899/bdef:Content/get

УТОПЉЕНЕ ДУШЕ

Још једном само, о, да ми је дићи

Испод живота свет умрлих нада;

Још једном само, о, да ми је ићи

Простором снова под видиком јада.
Потајна слабост и жудња ка срећи,

Скривене мисли у боји љубави,

Њен поглед некад све што знаде рећи,

Још једном само да је да се јави.
У хармонији светлости и таме,

Лик душе трајно где се од нас крије,

Где свести нема већ идеје саме,

Откуд бол слеће, да осећај свије.
У мени о њој, о лепоти, цвећу

И о младости – о још једном само,

Да ми је да се моје мисли крећу,

Да ми је да сам још једанпут тамо.
Да ми је да сам пределима оним,

Где су ми младост, сан и успомене,

Код негда својих да је да се склоним

С лепотом њеном што к’о мирис вене.
Ил’ да је гробља, сенки, ветра, звука

И игре мртвих, аветиња коло,

Да је болова, сећања, јаука –

Знамења, да сам некад и ја вол’о.
Ал’ није. Ја знам сви ти дани стари,

И жеље, њена туга и лепота,

И нежне везе осмеха и чари

Немају више за мене живота.
Немају више живота ни за њу

Сва њена љубав и моја страдања:

Дремеж и сутон и ноћу и дању.

Нама се спава. Нама се не сања.
Губе се редом, труну под животом

Алеје бола и поднебља плава,

И моја лира са њеном лепотом,

Тугом и срећом… Да је да се спава.
И само каткад, ал’ то ретко бива,

Њу када видим посред ових зала,

Прилази мени нека магла сива,

Наговест бледа далеких обала.
Гледећи дуго тај маглини вео,

Камо се дани моји разасуше,

Шири се покров велик, простран, бео,

Под којим леже утопљене душе.

МОЖДА СПАВА

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан,
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан.
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил’ те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам;
Ја сад слутим за те очи, да су баш оне,
Што ме чудно по животу воде и гоне:
У сну дођу, да ме виде, шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено пролеће
У сну видим, али не знам, што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад.

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже, да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

МЕЂУ СВОЈИМА

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња

Мис’о да још живиш, мој пределе млади.

Моја лепа звезда, мајка и робиња,

Боже! шта ли данас у Србији ради?
Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.

Оживеле воде, ђурђевак и руже.

И мирише земља која стално расте

У гроб и тишину, мој далеки друже.
Једно твоје вече. идеш кући споро

Улицама страха, и душа ти јеца.

Твоје гладне очи, моја дивна зоро,

Храни љубав мајке: “Нека живе деца.”
Улазиш у собу. Сузе те већ гуше.

А два наша цвета из четири рата

У твоме су крилу, образе ти суше:

“Мама зашто плачеш? Је л’ писао тата?”
У велике патње невино питање

Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди…

Напољу је видно, као пред свитање.

К’о да ће се дићи гробови и људи.
Скупила си сузе у косе детиње.

Све вас гледам сада крај гозбе сироте.

Лице ти се ведри: то душа светиње

Љуби твоје чело, мој сјајни животе.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s