„Иза ових чудних врата“ живи реч

6. новембра 2015. године у библиотеци Основне школе „Бранко Миљковић“ у Нишу, у сусрет Дану Вуковог рођења, 8. октобра, Вук Караџић је слављен песмом са песникињом, носиоцем Вукове повеље, професорком српског језика и књижевности Вером Цветановић и њеном збирком песама „Иза ових чудних врата“ коју је даровала библиотеци на чему јој захваљујемо.

Вера Цветановић се бави уређивачком и новинарском делатношћу. Пише песме за децу и одрасле, хаику, приче, драме, есеје. Сарадник је више листова, заступљена у многим часописима, зборницима и антологијама.

Носилац је бројних награда и признања. Издала је 22 књиге.

Члан је Удружења књижевника Србије.

Као студент друговала је са вечно младом  Десанком Максимовић и уз њу формирала свој песнички укус. Поглед на писану реч. И живот.

Песникиња Вера Цветановић од 2003. године у својој школи у Бабушници води „Малу песничку школу“. Своје искуство из вишегодишњег рада поделила је са нама кроз корисне препоруке.

Препоручила нам је поезију као најлепшу башту у којој треба што дуже да боравимо јер у њој цветају речи које на најнепосреднији начин васпитавају, подижу и лече.

„Пробајте! Не веле узалуд: Срећа је гајити цвеће!“

Истакла је да је поезија „универзални језик“ који се најлакше учи са збирком за читање у руци, а наша песма је „свака коју казујемо срцем“, с којом се стапамо душом, па не знамо где престаје она, а почињемо ми. Оснажила је ђаке да читају и казују стихове и тако негују чистоту свог језика, али је оснажило и библиотекарку Драгану да прочита песме блиске својој души из Збирке за читање, песника Жељка Топрека из Теслића, који је оставио снажан утисак нашој гошћи која је у трену питала: „Ко је тај песник?“, и „отела“ збирку, спонтано, потврђујући да и песник може бити „погођен“ песмом ако је она „права“ и покрене крвоток речима.

Не постоје километре и даљина. „Наше“ песма живи тамо где се казују и надахњују. Тамо где смо ми.

„Песме су“, каже песникиња Цветановић, „ода лепе речи“ и ту оду треба неговати ког ђака.

Она је истакла улогу и значај библиотеке и библиотекара у развијању дара за читање код деце јер је и сама била библиотекар на почетку свог радног века и нагласила да је „не неговати дар који нам је Бог дао – грех .“

Да нема случајности, да су Божји путеви укрштени, и да не знамо који ће нас на какав сусрет навести, потврђује и то да је песникиња Цветановић била наставник шефу рачуноводства наше школе Милованки Крстић која је присуствовала овом песничком догађају, потврђујући истинитост сваке Верине речи, иако се у реч песника не сме сумњати.

На таласима сећања, које је кренуло присуством бившег ђака, потекла је још једна жива и спонтана песма обојена лепотом коју само сета и сећање може да покрена у сваком од нас, а посебно код песника који трепере посебним сензибилитетом.

Дружење с песникињом Цветановић помогло нам је да одредимо „меру“ и „век“ песми с којом другујемо и коју волимо, коју настављамо да преносимо и умножавамо јер смо за то „од Бога унапред плаћени“.
„Ој, ви песме, дико наша,
каква вам је вера ваша?
Каква мера? Какав рок?
Љубав нам је наша вера,
Више звезда наша мера,
А вечитост наш је рок!“

На растанку нам је песникиња оставила своју веру, љубав и наду у поезију, да је чувамо и увећавамо, до нашег скорог сусрета: „Још једном испратих ђаке ко мајка са кућног прага. У нови неки почетак одоше та лица драга. С благословом су пошли, нек прате своје свице. За пут у нови живот сашила сам им торбице…“

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s